Z A K LJ U Č A K
1) Izvršna vansudska hipoteka iz člana 15. Zakona o hipoteci je i izvršna isprava iz člana 30. stav 1. tačka 3. Zakona o izvršnom postupku.
2) Poverilac čije potraživanje je obezbeđeno izvršnom vansudskom hipotekom ima pravo da bira pravni put namirenja svog potraživanja.
3) Za postupanje i odlučivanje o predlozima za izvršenje zasnovanim na izvršnoj vansudskoj hipoteci stvarno je nadležan sud opšte nadležnosti bez obzira na svojstvo stranaka u postupku izvršenja.
O b r a z l o ž e nj e
U sudskoj praksi sudova opšte nadležnosti i privrednih sudova, spornom se pojavila sudska i stvarna nadležnost za provođenje izvršenja na osnovu izvršne vansudske hipoteke, kao izvršne isprave za provođenje izvršenja u sudskom postupku. U predmetima izvršenja u kojima su predlozi za izvršenje zasnovani na izvršnoj vansudskoj hipoteci iz člana 15. Zakona o hipoteci (Zakon), izvršni sudovi nejednako odlučuju. U postupcima izvršenja u kojima se postupak izvršenja provodi između izvršnih poverilaca i izvršnih dužnika kao lica iz člana 25. stav 1. Zakona o uređenju sudova, izvršni sudovi se često oglašavaju stvarno nenadležnim. Osnovni sudovi smatraju da je za sprovođenje izvršenja nadležan privredni sud, a privredni sudovi kojima su predmeti ustupljeni na nadležnost smatraju obrnuto tj. da su za postupke izvršenja stvarno nadležni osnovni sudovi. Prilikom odlučivanja o predlozima izvršnih poverilaca, osnovni sudovi kao izvršni sudovi određuju i provode izvršenja zasnovana na izvršnoj vansudskoj hipoteci, ili pak odbijaju ili odbacuju predloge za izvršenje. Nejednako postupanje i odlučivanje u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama rezultiralo je pravnom nesigurnošću i nejednakim procesnim i materijalnopravnim položajem stranaka u postupcima izvršenja zasnovanim na ovoj izvršnoj ispravi.
Nejednako odlučivanje u ovim izvršnim predmetima postoji u žalbenim postupcima pred višim sudovima.
Sudska praksa privrednih sudova kao sudova posebne nadležnosti je ujednačena i ovi sudovi izvršnu vansudsku hipoteku smatraju izvršnom ispravom iz člana 30. stav 1. tačka 3. Zakona o izvršnom postupku.
Zakon o izvršnom postupku u zajedničkim odredbama o postupku izvršenja u članu 29. propisuje da sud određuje izvršenje samo na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Izvršne isprave određene su u članu 30. tog zakona i one su:
1. Izvršna odluka suda i izvršno sudsko poravnanje;
2. Izvršne odluke donesene u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze iako posebnim zakonom nije drugačije određeno;
3. Druga isprava koja je zakonom oređena kao izvršna isprava.
U Zakonu su osnovna načela hipoteke propisana naznačenjem da je hipoteka:
- stvarno pravo na tuđoj stvari;
- aksesorno, sporedno pravo;
- specijalno pravo, odnosi se samo na određena potraživanja i određenu hipotekovanu nepokretnost;
- nedeljivo pravo, odnosi se na sve sastavne delove nepokretnosti, prirodne plodove koji nisu odvojeni od nepokretnosti, pripatke nepokretnosti, sva poboljšanja i povećanja vrednosti nepokretnosti do kojih je došlo posle zasnivanja hipoteke;
- stvarno pravo koje se može realizovati samo putem suda slubženim i formalnim putem (načelo oficijelnosti);
- pravo koje se stiče upisom u registar nepokretnosti (načelo publiciteta).
Zakonodavac propisuje delimično odstupanje od načela oficijelnosti. Propisuje drugačiju normu u odnosu na raniji Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, i njome delimično odstupa od načela oficijelnosti. Propisuje pravo na vansudsko namirenje, namirenje koje vrši sam poverilac mimo suda. Vansudsko namirenje poverilac vrši aukcijskom prodajom ili prodajom neposrednom pogodbom.
Zakonodavac u članu 8. Zakona određuje način nastanka i vrste hipoteke. Ovom zakonskom normom propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokrenosti na osnovu:
- ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka);
- založne izjave (jednostrana hipoteka);
- zakona (zakonska hipoteka);
- sudske odluke (sudska hipoteka).
Pravila o ugovornoj hipoteci shodno se primenjuju na jednostranu, zakonsku i sudsku hipoteku osim ako je zakonom drugačije propisano.
Razlozi za usvajanje pravnih zaključaka pod brojem 1. i 2. zasnovani su na sledećem:
1.)
- Reforma hipoteke kao potreba društvenih promena-
Društveno-ekonomske promene nastale po donošenju Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, posebno promene nastale posle raspada SFRJ, zahtevale su da se hipoteka kao realno sredstvo obezbeđenja, zakonodavno propiše na drugačiji način, na način koji će odgovarati društvenoj stvarnosti, kretanjima društva i svrhi realnog obezbeđenja.
Nastale društveno-ekonomske promene, tržišni uslovi privređivanja, tranzicija i privatizacija rezultirani su nestajanjem društvene svojine kao dominantnog oblika svojine u prethodnom društvenom periodu njenom transformacijom u privatnu svojinu. Moderna ekonomija, čiji je imperativ stalno postizanje ekonomskog rasta počiva na kreditnom mehanizmu. Pomoću njega se društveno bogatstvo aktivira na produktivan način, investiranjem u poslove čiji je cilj - sticanje profita. Uz pomoć potrošačkih kredita omogućava se stanovništvu da odmah troši svoje buduće prihode, što podiže sadašnju tražnju i omogućava rast proizvodnje. Bez kredita moderna privreda je nezamisliva, spora i neefikasna. U zemljama u kojima kredit kao poluga privrede ne funkcioniše, ekonomska situacija je znatno lošija nego u zemljama sa razvijenim kreditiranjem. Razvijenije kreditiranje ima potrebu da sigurnije obezbeđuje date kredite. To obezbeđenje mora da bude pre svega efikasno, a i na svaki drugi način prilagođeno ekonomiji u kojoj se primenjuje.
U svim zemljama tranzicije je u novonastalim tržišnim uslovima porastao značaj kredita sa čime je funkcionalno povezan i porast novčanih sredstava u obezbeđenju poverilaca. Sve zemlje u tranziciji, pa i naša Država Srbija morale su da izgrade odnosno osavremene sistem osiguranja potraživanja poverilaca. Kredit igra presudnu ulogu u svakoj tražišnoj privredi, posebno kod nas budući da su razvoj i restrukturiranje privrede nezamislivi bez stranog kredita. Samo efikasan sistem osiguranja potraživanja poverilaca može stvoriti pretpostavke za inostrana ulaganja. S obzirom na takav presudan značaj kredita u privrednom razvoju, jasno je zašto su stvarnopravna obezbeđenja bila predmet zakonodavnih intervencija zemalja u tranziciji.
Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa je hipoteku propisao u svega sedam zakonskih normi tj. u članovima 63. - 69. Hipoteka stečena po tom Zakonu nije predstavljala i izvršnu ispravu na osnovu koje se u sudskom postupku izvršenja moglo tražiti izvršenje što je podrazumevalo potrebu podizanja hipotekarne tužbe zarad dobijanja izvršne isprave na osnovu koje će se u izvršnom postupku tražiti namirenje iz hipotekovane nepokretnosti. Realizacija prodajom hipotekovane nepokretnosi u izvršnom postupku traje po pravilu duže od parničnog postupka u kojem je stečena izvršna isprava za prodaju hipotekom opterećene nepokretnosti. Reformisano hipotekarno pravo trebalo je da sadrži izvesna odstupanja od načela oficijelnosti u realizaciji kojom se pojedinim poveriocima omogućava namirenje hipotekom obezbeđenog potraživanja bez vođenja sudskog postupka. Bilo je nužno proširiti krug objekata na kojima se može zasnovati hipoteka kao založno pravo.
Reforma hipoteke kao zahtev tržišne privrede podrazumevala je potrebu da se dopusti realizacija hipoteke bez obaveznog vođenja prethodnog parničnog postupka, skraćenje postupka prodaje nepokretnosti radi brže realizacije prava namirenja novčanog potraživanja iz založene nepokretnosti, dopuštanjem bankama neposredno organizovanje javne prodaje po odobrenju suda ili eventualno novoformiranog javnog beležništva koje bi vršilo upis i odobravalo na osnovu pismene isprave realizaciju nesporne hipoteke.
Sve izneto motivisalo je srpskog zakonodavca da hipoteku kao poseban pravni institut propiše donošenjem posebnog zakonskog propisa: Zakona o hipoteci.
2.)
-Načelo prava prvenstva u naplati potraživanja-
Iz člana 2. Zakona proizilazi i načelo prava prvenstva u naplati potraživanja. Zakonodavac je propisao da hipotekarni poverilac ima pravo prvenstva naplate svog potraživanja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti. Ima pravo da se naplati pre običnih (hirografenih) poverilaca, bez obzira na to da li je njihovo potraživanje nastalo pre ili posle prava potraživanja hipotekarnog poverioca. Mogućnost naplate potraživanja iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti uslovljena je visinom potraživanja i vrednošću nepokretnosti koja obezbeđuje to potraživanje. Tako na primer, ako je vrednost hipotekovane nepokretnosti manja od iznosa potraživanja, ona će u celosti poslužiti za namirenje hipotekarnog potraživanja. Preostali deo svog potraživanja hipotekarni poverilac može da naplati iz ostale imovinske mase dužnika kao običan poverilac i u konkurenciji sa ostalim običnim poveriocima. Sa preostalim nenaplaćenim potraživanjem iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti poverilac se naplaćuje primenom načela srazmernog namirenja običnih poverilaca ukoliko hirografeno namirenje nije moguće u celosti.
U smislu tako propisane zakonske norme i pomenutog načela hipotekarnog prava hipotekarni poverilac ima pravo prvenstvene naplate potraživanja iz hipotekovane nepokretnosti u odnosu na sve ostale hipotekarne poverioce koji su hipoteku stekli posle njega. Namirenje se vrši primenom princima prior temopre potior iure, što znači: prvi u vremenu jači u pravu. Otuda ranije stečena hipoteka omogućuje hipotekarnom poveriocu da svoja potraživanja naplati u celini, ukoliko vrednost hipotekovane nepokretnosti pokriva dospelo potraživanje poverioca, s tim što se docniji hipotekarni poverioci namiruju samo iz preostalog iznosa posle namirenja prvog hipotekarnog poverioca.
3.)
- Redosled namirenja hipotekarnih poverilaca -
Zakonodavac je u članu 40. Zakona propisao da kad je jedan predmet hipoteke založen nekolicini hipotekarnih poverilaca, redosled po kome se isplaćuje njihovo potraživanje iz cene dobijene prodajom predmeta hipoteke određuje se prema danu, času i minutu nastajanja hipoteke, računajući od momenta prodaje upisane hipoteke.
U pomenutoj zakonskoj normi zastupljen je princip rangiranja i ustanovljenje ranga.
Mogućnost rangiranja stvarnih prava je posledica okolnosti da na istoj stvari može biti konstituisano više ograničenih stvarnih prava iste ili slične sadržine, tako da je neophodno utvrditi prioritet, odnosno redosled njihovog vršenja.
Rang postaje važan kada se primenjuje prinudno izvršenje na nepokretnosti i njena cena postignuta javnom prodajom stvari nije dovoljna za namirenje svih poverilaca.
Stvarno pravo sa ranijim rangom ima pravo prvenstva u odnosu na kasnije nastalo pravo.
Rang (francuski rang - stepen, red, vrsta, položaj) stvarnih prava predstavlja utvrđivanje prvenstvenog reda između više stvarnih prava povodom iste stvari koja su pogodna za rangiranje. Pod prvenstvenim rangom podrazumevamo bolji položaj jednog stvarnog prava prema drugom stvarnom pravu na istoj stvari.
Utvrđivanje ranga založnog prava - hipoteke na nepokretnim stvarima je mogućeno uspostavljanjem javnih evidencija u kojima se vodi evidencija o pravima na nepokretnostima.
Već je rečeno da se utvrđivanje rada prvenstva odnosno ranga stvarnih prava vrši primenom principa prior temopre potior iure, što podrazumeva: raniji u vremenu jači u pravu. Pomenuto pravno načelo važi od nastanka pravnog instituta hipoteke i zakonodavac ga je prihvatio propisivanjem u članu 40. Zakona.
Upis stvarnih prava u katastar nepokretnosti vrši se na način propisan Zakonom o državnom premeru i katastru.
U pravu se pojavljuju dve vrste ranga - fiksni i klizeći rang. Pored toga moguća je kombinacija ovih vrsta ranga.
U našem pravu bio je prihvaćen princip klizećeg ranga. Bio je propisan po članu 65. ranije važeće odredbe iz Zakona o osnovanma svojinskopravnih odnosa i propisan je i u članu 40. ovog Zakona. Isplatom titulara sa prvenstvenim redom, na njegovo mesto stupa stvarno pravni titular sa sledećim redom prvenstva. To je veoma bitno kod stvarnih prava unovčena kao što je hipoteka.
Odstupanja od kliznog ranga kao načelnog princima Zakona, zakonodavac vrši kod propisivanja nove hipoteke u zakonskim normama iz člana 53. - 56. Zakona.
Ustupanje reda prvenstva može se izvršiti zbog brisanja prava istupioca iz reda prvenstva i to se čini na sledeći način:
a) brisanjem - ispisom prava sa prvenstvenim rangom u sistemu klizećeg ranga sva prava se pomeraju unapred;
b) ustupanjem reda prvenstva kada poverilac sa ranijim redom prvenstva prava namirenja ustupi svoj red prvenstva nekom od poverilaca sa kasnijim redom prvenstva a pri tom njegovo pravo prvenstva stupa unazad. Pravo koje stupa unazad dolazi po pravilu na mesto prava koje stupa unapred, kako je to inače bilo propisano paragrafom 33. Zakona o zemljišnim knjigama koji je propisivao: „ pravo koje stupa napred, dolazi i na svome prvobitnom mestu pre prava koje stupa nazad, ako nije ništa drugo uglavljeno“.
Kod ustupanja reda prvenstva radi se o zameni mesta dva poverioca, tj. dva hipotekarna poverioca u utvrđenom rangu.
Raspodela sredstava dobijenih vansudskom prodajom nepokretnosti propisana je u članu 41. Zakona. Tom zakonskom normom je propisano da će poverilac u roku od 7 dana od dana naplate prodajne cene nepokretnosti sledećim redom namiriti: troškove prodaje uključujući troškove i honorar trećih lica, potraživanje hipotekarnog poverioca, potraživanje hipotekarnog poverioca nižeg reda ili drugog poverioca sa jednakim redom obezbeđenja, preostali iznos pripada dužniku.
Namirenje iz hipotekovane nepokretnosti u sudskom izvršnom postupku po odredbama ZIP-a vrši se na način propisan u članu 140. i 141. tog zakona. Iz iznosa dobijenog prodajom namiruju se prvenstveno i to sledećim redom: troškovi izvršnog postupka, zatim potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja, ako se dokazuje izvršnom ispravom i ako su prijavljena najdocnije na ročištu za prodaju. Nakon prvenstvenog namirenja iz člana 140. namirenja se vrše po redosledu propisanom u članu 141. ZIP-a, a u tom redosledu su potraživanja obezbeđena založnim pravom - hipotekom, treća po redosledu namirenja ili peta u odnosu na redoslede namirenja propisane u pomenutim zakonskim normama.
Nakon otvaranja postupka stečaja nad stečajnim dužnikom kao vlasnikom hipotekovane imovine, hipotekarni poverioci na tim nepokretnostima stiču status razlučnih poverilaca u stečaju. Namirenje razlučnih poverilaca vrši se na način propisan članu 133. stav 9. Zakona o stečaju. U toj zakonskoj normi propisano je da ako je imovina bila predmet obezbeđenja potraživanja jednog ili više razlučnih poverilaca iz ostvarene cene, prvenstveno se namiruju troškovi prodaje koji uključuju i nagradu stečajnog upravnika, a iz preostalog iznosa isplaćuju se razlučni poverioci čije je potraživanje bilo obezbeđeno prodatom imovinom u skladu sa njihovim pravom prioriteta.
U slučaju kada je stečajni dužnik prodat kao pravno lice, razlučni poverioci koji su imali razlučno pravo na bilo kom delu imovine stečajnog dužnika imaju pravo prioriteta u deobi sredstava ostvarenih prodajom prema rangu prioriteta koji su stekli u skladu sa Zakonom, a srazmerno procenjenom učešću vrednosti imovine koja je predmet razlučnog prava u odnosu na procenjenu vrednost pravnog lica.
Po isplati cene za nepokretnost na koju je bilo stečeno razlučno pravo, kupac tu nepokretnost stiče bez tereta i upisani tereti pa i hipoteka se brišu.
Sledom rečenog, jasno proizilazi da je za hipotekarne poverioce najnepovoljnije namirenje u postupku namirenja po odredbama ZIP-a. Najnepovoljnije, jer se kod namirenja po pravilima o vansudskom namirenju i kod namirenja u stečaju namiruju po isplati troškova tj. kao drugi po redosledu namirenja.
4.)
-Prestanak hipoteke-
U Zakonu je propisano da hipoteka prestaje ispisom iz registra nepokretnosti u koji je bila ispisana u skladu sa Zakonom.
U članu 48. Zakona propisano je da hipoteka prestaje i kad je izvršena sudska javna prodaja predmeta i da se ispis tada vrši na osnovu pravnosnažne sudske odluke o namirenju hipotekarnih poverilaca.
U članu 49. pod naslovom: „Vansudska prodaja i naknadni ugovor“ propisano je:
„Hipoteka prestaje i kad je na osnovu verodostojne isprave ili izvršne isprave, u skladu sa ovim Zakonom predmet hipoteke prodat vansudskim putem i kad je poverilac namiren ili kad je poverilac namiren na osnovu naknadnog ugovora u skladu sa ovim Zakonom.
U slučaju iz stava 1. ovog člana:
1. ispis se vrši na zahtev kupca predmeta hipoteke;
2. prava docnijih hipotekarnih poverilaca ostaju
rezervisana“.
Ovako propisana zakonska norma zahtevala je prethodno izlaganje u podnaslovima označenim pod brojem 1,2 i 3 obrazloženja pravnih zaključaka.
Citirana zakonska norma u stavu 2. stav 2. Zakona je nejasna. Nedorečena. Suprotna stavu 1. zakonske norme.
Njeno značenje se ne može jasno odrediti. Ne može ni primenom pravila o tumačenju zakonske norme. Jezičkim tumačenjem se ne može odrediti šta je to zakonodavac propisao i želeo da propiše ovom normom. Prema kome i u odnosu na koga prava docnijih hipotekarnih poverilaca ostaju rezervisana. Kako ona mogu biti rezervisana u situaciji ako iz prodate cene mogu samo delimično ili pak u celosti da se namire samo hipotekarni poverioci iz izvršne vansudske hipoteke iako ne postoje novčana sredstva za namirenje docnijih hipotekarnim poverilaca sa nižim rangom namirenja. To dalje podrazumeva da nema mogućnosi za rezervaciju sredstava i da se ona može postići samo nepostupanjem po stavu 1. tačka 1. ove zakonske norme. Dosledna primena pomenute zakonske norme posmatrana u skladu sa redosledom namirenja propisanog u članu 41. Zakona podrazumeva prestanak hipoteka i njihovo brisanje na zahtev kupca. Nikakve rezervacije sredstava za docnije niže sa rangom namirenja hipotekarne poverioce nema.
Nema ni u postupcima propisanim po odredbama ZIP-a i Zakona o stečaju. Namirenjem iz cene dobijene prodajom hipotekovane nepokretnosti vrši se po utvrđenom redosledu namirenja a potom se upisane hipoteke ispisuju iz registra nepokretnosti. To bi pravilo moralo da važi i za situaciju iz člana 49. stav 2. tačka 2. Zakona.
Cilj i duh Zakona su u suprotnosti sa ovom spornom normom. Ona je u potpunosti suprotna potrebama donošenja zakona, reformi hipoteke i sledom toga kao što je rečeno i cilju zakonodavca. Međutim norma je takva kakva je i propisana. Za njenu primenu najbitnije je tumačenje Republičkog geodetskog zavoda koji vrši upis stvarnih prava u katastar nepokretnosti. Republički geodetski zavod spornu zakonsku normu tumači tako što izražava stav po kome rezervisanost prava docnijih hipotekarnih poverilaca podrazumeva njihovo pravo na namirenje iz hipotekovane nepokretnosti na kojoj su hipoteku stekli posle poverioca iz izvršne vansudske hipoteke. Rezime tog stava je da kasnije upisana hipoteka niža po rangu namirenja nije prestala i da ona ostaje i dalje upisana do namirenja docnijih nižih po rangu hipotekarnih poverilaca.
Sledom tako izraženog pravnog stava Republički geodetski zavod odbija kao neosnovane zahteve kupca hipotekovane nepokretnosti za ispis docnije upisanih hipoteka.
Zakonska nedorečenost nejasno propisane i suprotna cilju Zakona sporne norme i njena primena u postupcima upisa stvarnih prava u katastru nepokretnosti, „osokolila“ je hipotekarne dužnike, otvaranjem manevarskog prostora za brojne zloupotrebe.
Zloupotrebe učinjene od strane pre svega hipotekarnog dužnika koji po zasnivanju i sticanju izvršne vansudske hipoteke dozvoljava upis druge po rangu hipoteke kojim se već hipotekom obezbeđeno potraživanje upisano kao izvršna vansudska hipoteka, obezbeđuje potraživanje drugog poverioca na osnovu ugovora ili založne izjave. Taj drugi poverilac je najčešće iz kruga takozvanih povezanih lica na koje upućuje odredba člana 281. stav 2. ZOO (kod paulijanske tužbe) i člana 120. stav 4. a u vezi sa članom 125. Zakona o stečaju ( kod pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika).
Tako propisana zakonska norma obesmislila je cilj i duh Zakona u kome je revolucionarno propisano pravo poverioca iz izvršne vansudske hipoteke na namirenje po pravilima o vansudskom pamirenju.
Kod takvog stanja stvari poverilac iz izvršne vansudske hipoteke koji je namirenjem postao njen vlasnik, provedenim namirenjem se ne namiruje. Ne namiruje zato što mu samo ostaje obaveza namirenja kasnije upisanog hipotekarnog poverioca čije novčano potraživanje obezbeđeno hipotekom po pravilu premašuje visinu njegovog potraživanja koje je bilo obezbeđeno hipotekovanom nepokretnosti. Ostaje mu samo obaveza namirenja kasnije upisanog hipotekarnog poverioca. Umesto da se bar delimično namiri iz hipotekovane nepokretnosti ukoliko mu je predata u svojinu u visini njene utvrđene protivvrednosti koja po pravilu ne odgovara potraživanju koje je obezbeđeno tom hipotekom predajom u svojinu, samo dobija teret sa obavezom namirenja kasnijem hipotekarnom poveriocu. To isto važi i za kupca hipotekovane nepokretnosti opterećene izvršnom vansudskom hipotekom jer je kupljena nepokretnost sa teretom.
Izneti razlozi ukazuju na obesmišljenost i potpunu nedelotvornost pravnog instituta izvršne vansudske hipoteke i sledom toga opredeljuju izvršne poverioce iz ove hipoteke da namirenje traže u sudskom izvršnom postupku. Odlučuju se za taj put namirenja iako je po redosledu namirenja nepovoljniji u odnosu na namirenje propisano u članu 41. Zakona. Nepovoljnije zbog toga što se po članu 41. Zakona namiruju po namirenju troškova prodaje uključujući i troškove i honorar trećih lica a po članu 141. ZIP-a se namiruje po namirenju potraživanja iz člana 140. ZIP-a i potraživanja propisanih u članu 141. stav 1. tačka 1. i 2. ZIP-a, što podrazumeva kao peti u redosledu namirenja.
Međutim i takvo namirenje je mnogo povoljnije za ove hipotekarne poverioce.
Odbijanje ispisa hipoteke je rezultirano nedelotvornošću pravnog instituta vansudskog namirenja iz izvršne vansudske hipoteke i time obesmislilo zakonom revolucionarno propisano pravo na vansudsko namirenje iz izvršne vansudske hipoteke.
Uočivši problem poverioci iz izvršne vansudske hipoteke su podneli inicijativu zakonodavcu za izmenu pomenute zakonske norme u smislu cilja i duha Zakona. Zakonodavac do sada nije reagovao. Nije preduzeo mere na izmeni zakonske norme.
Sledom iznetog potpuno je jasno da su poverioci iz izvršne vansudske hipoteke obespravljeni. Obespravljeni, iako im je zakonodavac propisao pravo na sopstveno namirenje po pravilima o vansudskom postupku namirenja iz izvršne vansudske hipoteke, koje je obesmišljeno propisivanjem i primenom pri upisu stvarnih prava iz člana 49. stav 2. tačka 2. Zakona. Vansudskim postupkom namirenja se ne postiže svrha namirenja a propisano pravo na to namirenje je nedelotvorno. Kod takvog stanja stvari ovim poveriocima se mora omogućiti pravo na namirenje iz hipotekovane nepokretnosti. Obzirom da se to pravo ne može ostvariti u postupku vansudskog namirenja mora im se omogućiti pravni put za namirenje koji je jedino moguć. Jedino mogući pravni put je namirenje u sudskom izvršnom postupku po pravilima propisanih u ZIP-u. Pravo na namirenje iz hipotekovane nepokretnosti postoji i ostvaruje se još od nastanka hipoteke u rimskom pravu. To pravo kao osnovno hipotekarno pravo mora biti omogućeno i u našem pravnom sistemu. Ustavom garantovano pravo na imovinu zahteva od suda da ovim hipotekarnim poveriocima omogući namirenje u sudskom izvršnom postupku. Namirenje u sudskom izvršnom postupku zahteva od suda da izvršnu vansudsku hipoteku smatra izvršnom ispravom iz člana 30. stav 1. tačka 3. ZIP-a i da na osnovu nje odredi, dozvoli i provodi namirenje ih hipotekovane nepokretnosti po odredbama ZIP-a.
Sledom iznetog poverilac iz izvršne vansudske hipoteke ima pravo da bira pravni put namirenja iz hipotekovane nepokretnosti.
Usvojeni pravni zaključak pod tačkom 3. zasnovan je na sledećem:
U postupcima izvršenja u kojima su predlozi za izvršenje zasnovani na izvršnoj vansudskoj hipoteci kao izvršnoj ispravi u kojima su stranke u postupku izvršenja lica iz člana 25. Zakona o uređenju sudova iskazana je spornost stvarne nadležnosti. Pojedini osnovni sudovi smatraju da je za odlučivanje i provođenja izvršenja na osnovu predmetne izvršne isprave stvarno nadležan privredni sud. Suprotno tome stavu privredni sudovi izvražavaju stav po kome je za odlučivanje po tim predlozima za izvršenje stvarno nadležan osnovni sud.
U članu 25. stav 2. Zakona o uređenju sudova propisano je da privredni sud određuje i sprovodi izvršenje na osnovu verodostojnih isprava kada se odnose na lica iz tačke 1. stava 1. tog člana, da određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka privrednih sudova, odluka izabranih sudova kada su donete u sporovima iz tačke 1. stava 1. tog člana i da određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje na brodovima i vazduhoplovima. I ova zakonska norma je jasna. Ne bi trebalo da ostavlja nikakvu dilemu u njenoj primeni. Osnovni sudovi u rešenjima u kojima se oglašavaju stvarno nenadležnim za postupanje po predloziam za izvršenje zasnovanim na predmetnoj izvršnoj ispravi, izvršnu vansudsku hipoteku smatraju verodostojnom ispravom iz člana 25. stav 2. Zakona o uređenju sudova. Tako izraženi pravni stav nema uporište u zakonu.
Verodostojna isprava na osnovu koje se određuje i provodi izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja propisana je u članu 36. stav 2. ZIP-a i ona je:
1. menica i ček sa protestom i povratnim računom, ako je to potrebno za osnivanje potraživanja;
2. obveznica i druga hartija od vrednosti izdata u seriji koja imaocu daju pravo na isplatu nominalne vrednosti;
3. faktura (račun);
4. izvod iz poslovnih knjiga za cenu komunalnih usluga, isporuku vode, toplotne energije, odnošenje smeća i sl.usluge;
5. javna isprava koja konstituiše izvršivu novčanu obavezu, osim stranih javnih isprava;
6. bankaraska garancija;
7. akreditiv;
8. overena izjava izvršnog dužnika koja ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos novčanih sredstava.
Fakturom (računom) se smatra i obračun kamate.
Očigledno je da se izvršna vansudska hipoteka ne može smatrati verodostojnom ispravom iz pomenute zakonske norme. Otuda se na osnovu nje ne može zasnivati stvarna nadležnost privrednog suda, što dalje podrazumeva da je za odlučivanje po predlozima za izvršenje zasnovanim na predmetnoj izvršnoj ispravi stvarno nadležan osnovni a ne privredni sud bez obzira na to ko su stranke u ovim postupcima izvršenja.
(Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja
Vrhovnog kasacionog suda 04.10.2010. godine)
