Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja i tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, i to tužilja protiv preinačujućeg dela presude, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena protiv potvrđujućeg dela presude zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizije tužilje i tuženog nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ne postoji ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. u vezi sa članom 383. i 384. ZPP, na koju ukazuje tuženi, kao ni bitna povreda odredaba iz člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, budući da drugostepena presuda sadrži ocenu svih bitnih žalbenih navoda. Pozivanje tuženog na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 12. ZPP je bez uticaja, budući da ista ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po osnovu ugovora o radu broj .. od 23.05.2000. godine bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog, Crveni krst Bor, na radnom mestu ... stručne službe. Crveni krst Srbije je 01.11.2006. godine doneo odluku kojom je utvrdio prestanak mandata svih organa Crvenog krsta Bor izabranih za mandatni period 2001.-2005. godine, a istom odlukom je osnovao Inicijativni odbor za funkcionisanje Crvenog krsta Bor i odredio njegove nadležnosti i zadatke. Inicijativni odbor je 29.01.2007. godine doneo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom, a na osnovu svoje prethodne odluke o ukidanju stručne službe Opštinske organizacije u Boru i poveravanju njenih poslova zaposlenima lokalne samouprave i volonterima. Delimičnom presudom donetom u ovom postupku od 18.07.2012. godine, poništena je kao nezakonita odluka tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji i tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad na radno mesto ..., na kome je radila pre donošenja otkaznog akta. Presuda je potvrđena od strane drugostepenog suda 03.06.2016. godine, kada je postala pravnosnažna. Povodom revizije tuženog, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1184/17 od 13.12.2018. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog u delu kojim je poništena odluka tuženog o prestanku radnog odnosa i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, delimično preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu za vraćanje tužilje na rad na mesto ... koje je obavljala pre donošenja osporenog rešenja, a u preostalom delu revizija tuženog je odbačena kao nedozvoljena. Po pravnosnažnosti presude o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilja je pokrenula izvršni postupak koji je okončan rešenjem o odbacivanju tog predloga. Tužilja je bila prijavljena na evidenciji nezaposlenih lica od 27.02.2007. godine do 31.03.2013. godine i od 26.09.2018. godine pa nadalje. U periodu od 01.04.2013. godine do 30.11.2013. godine bila je u radnom odnosu kod drugog poslodavca. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je visina izgubljene zarade tužilje u periodu od dana donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu do dana davanja nalaza i mišljenja. Obračun izgubljene zarade tužilje sudski veštak je izvršio na osnovu Odluke organizacije u Boru od 05.07.2001. godine, donete u skladu sa Stutatum i Kolektivnim ugovorom tuženog, kojim je utvrđen koeficijent zarade 2,30 za radno mesto ..., te primenom minimalne cene rada u spornom periodu, uvećane za minuli rad, a uz umanjenje za zaradu koju je tužilja ostvarila kod drugog poslodavca u periodu od 01.04.2013. godine do 30.11.2013. godine. Za period od početka važenja Kolektivnog ugovora tuženog od 03.11.2015. godine, do dana davanja nalaza i mišljenja, obračun zarade tužilje izvršen je prema koeficijentu zarade 2,70 određenim Kolektivnim ugovorom za radno mesto ... i ... i prema prosečnoj zaradi za privredu, prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnih za statistiku, uvećanu za minuli rad. Tako obračunata zarada iznosi ukupno 8.780.0008,57 dinara. Tuženi tužilju nije vratio na rad.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredbe člana 191. Zakona o radu, usvojio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa tužilji pripada pravo na izgubljenu zaradu za pripadajućim doprinosima za obavezno osiguranje u celom utuženom periodu, odnosno do dana davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka, uz umanjenje zarade u periodu u kome je tužilja bila zaposlena kod drugog poslodaca.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje i delimično potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje za period od februara 2007. godine do maja 2016. godine i delimično za jun 2016. godine za iznos od 9.404,76 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na dosuđene iznose. Međutim, po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje za period od 03.06.2016. godine do jula 2019. godine. Delimična presuda kojom je tužilja vraćena na rad postala je pravnosnažna 03.06.2016. godine, pa je tužilja bila u obavezi da se obrati tuženom radi ostvarivanja prava na vraćanje na rad, odnosno da pokrene postupak prinudnog izvršenja presude, budući da joj naknada štete zbog izgubljene zarade za period nakon pravosnažnosti presude kojom je naloženo vraćanje na rad, pripada jedino u slučaju nemogućnosti sprovođenja pravnosnažne odluke suda. Tužilja jeste pokrenula izvršni postupak, ali je taj postupak okončan procesnom odlukom o odbacivanju predloga za izvršenje, pa tužilji ne pripada pravo na naknadu štete na ime izgubljenih zarada za period nakon pravnosnažnosti odluke, odnosno nakon 03.06.2016. godine, kao ni pravo na uplatu pripadućih doprinosa. Stoga je u tom delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se revizijama tužilje i tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/2005, 54/2009), koji je važio u trenutku donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1); pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovorom o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); naknada štete umanjuje se za iznose prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3).

Shodno citiranoj zakonskoj odredbi, vraćanje zaposlenog na rad u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa jeste pravo zaposlenog, kao i pravo da zahteva naknadu štete u vidu izostalih zarada od momenta donošenja nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa, pa sve do vraćanja na rad. Kada zaposleni radnik ishoduje pravnosnažnu presudu o vraćanju na rad, a poslodavac ne izvrši dobrovoljno tu presudu, zaposlenom stoji na raspolaganju pokretanje postupka prinudnog izvršenja. Postupak izvršenja radi vraćanja zaposlenog na rad propisan je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju u odredbama član 381.-385. tog Zakona. U pogledu načina sprovođenja izvršenja, odredbom člana 383. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da se izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad sprovodi izricanjem novčane kazne poslodavcu i njegovom odgovornom licu. U rešenju o izvršenju određuje se primereni rok za vraćanje zaposlenog – izvršnog poverioca na rad i određuje se izvršnom dužniku novčana kazna u određenom iznosu, ako radnje ne preduzme u roku. Na predlog izvršnog poverioca sud će istovremeno sa donošenjem rešenja o izvršenju novčane kazne (zbog nepostupanja izvršnog poverioca po rešenju) doneti novo rešenje kojim se određuje novi primereni rok za vraćanje zaposlenog na rad ili raspoređivanje na određene poslove i izriče nova novčana kazna izvršnom dužniku, više od prethodne, koja će biti izvršena opet pod uslovom da radnje ne preduzme u roku. Ovaj postupak se ponavlja sve dok poslodavac ne izvrši svoju obavezu. Kada poslodavac vrati zaposlenog na rad, on je izvršio radnju na koju je obavezan. Izvršni postupak se okončava obustavom ili zaključenjem. U ovom drugom slučaju, odluka se donosi kada je izvršni poverilac namiren, odnosno kada je vraćen na rad.

U konkretnom slučaju, tužilja potražuje naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od donošenja nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa do dana davanja nalaza i mišljenja veštaka, s obzirom na to da na rad nije vraćena, iako je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđena takva obaveza poslodavca.

U smislu citirane zakonske odredbe, postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, daje pravo zaposlenom da potražuje naknadu štete na ime izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete po ovom osnovu pripada zaposlenom od trenutka donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, a u pogledu trenutka do kada mu pripada naknada, od značaja je činjenica da li je poslodavac, bilo dobrovoljno, bilo u izvršnom postupku, vratio zaposlenog na rad. Ukoliko je zaposleni vraćen na rad, naknada štete se priznaje do tog trenutka. U situaciji, kao što je u konkretnom slučaju, kada zaposleni nije vraćen na rad, a nije tražio izvršenje pravnosnažne sudske odluke o vraćanju na rad, čime bi manifestovao volju da želi da se vrati na rad, zaposlenom pripada pravo na naknadu izgubljene zarade do pravnosnažnosti sudske odluke o poništaju tog akta, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud i za taj period potvrdio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Nemaju zakonsko utemeljenje navodi revizije tuženog da je 2013. godine, momentom zasnivanja radnog odnosa tužilje kod drugog poslodavca, prekinuta uzročno – posledična veza između nezakonite radnje tuženog i štete koju tužilja trpi. Naime, činjenica zasnivanja radnog osnosa kod drugog poslodavca od značaja je jedino na umanjenje visine naknade štete koju tužilja za ostvarene prihode kod drugog poslodavca, što je u konkretnom slučaju i urađeno, Takođe, nema doprinosa tužilje nastanku, odnosi visini štete zbog neprijavljivanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ovo stoga što nema mesta primeni dispoziciji za odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima o eventualno podeljenoj odgovornosti za štetu budući da Zakon o radu predstavlja lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, a Zakon o radu u svojim odredbama koje regulišu pravo zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Istovremeno, iz iznetih razloga, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu izgubljene zarade za period nakon pravnosnažnosti presude o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu.

Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je 14.09.2016. godine , u zakonskom roku od 30 dana, podnela predlog za izvršenje pravnosnažne presude o poništaju otkaza ugovora o radu. Ovo stoga što je taj predlog pravnosnažno odbačen kao neuredan, pa tužilja u izvršnom postupku nije ishodovala vraćanje na rad.

Pravilna je i odluka kojom je obavezan tuženi da tužilji u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev na dosuđene iznose izgubljene zarade plati doprinose za socijalno osiguranje, jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 4. Zakona o doprinosima za obavezano socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 sa izmenama i dopunama), kao i odredbe člana 51. stav 1. i 2. istog Zakona.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1., 154. i 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković