- за новембар износ од 3.855,50 динара са законском затезном каматом од 01.01.2018. године до исплате,

- за децембар износ од 3.680,25 динара са законском затезном каматом од 01.02.2018. године до исплате,

За 2018. годину:

- за јануар износ од 3.680,25 динара са законском затезном каматом од 01.03.2018. године до исплате,

- за фебруар износ од 1.927,25 динара са законском затезном каматом од 01.04.2018. године до исплате,

- за март износ од 2.628,75 динара са законском затезном каматом од 01.05.2018. године до исплате,

- за април износ од 3.329,75 динара са законском затезном каматом од 01.06.2018. године до исплате,

- за мај износ од 3.680,25 динара са законском затезном каматом од 01.07.2018. године до исплате,

- за јун износ од 1.226,75 динара са законском затезном каматом од 01.08.2018. године до исплате,

- за јул износ од 525,75 динара са законском затезном каматом од 01.09.2018. године до исплате,

као и захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка са затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженој накнади трошкове поступка у износу од 73.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 263/22 од 09.04.2024. године, усвојен је тужбени захтев у непресуђеном делу и обавезана тужена да тужиоцу по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за период од 01.02.2017. године до 06.07.2018. године, исплати износе ближе наведене у изреци, са затезном каматом на појединачне месечне износе накнаде од 01. у месецу за претходни месец до исплате, као и да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 219.897,30 динара са затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1475/24 од 02.10.2024. године, одбијена је жалба тужене и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложила да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, пошто је потребно уједначавање судске праксе о праву на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада запослених којима се плата исплаћује у висини вредности минималне зараде у установама које се финансирају из буџета Републике Србије.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је био у радном односу код тужене на радном месту референта за ... до 06.07.2018. године, када му је престао радни однос. У периоду од 01.02.2017. године до 06.07.2018. године, тужена је тужиоцу обрачунавала зараду применом коефицијента од 9,16 која је у складу са Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, предвиђеним за радна места на којима се обављају послови домар, кувар, радник на одржавању машина у школској радионици (V степен стручне спреме). На обрачунским листама зарада у утуженом периоду тужиоцу није исказиван топли оброк и регрес посебно. Тужена је тужиоцу у утуженом периоду исплаћивала минималну зараду.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев усвојили и тужену обавезали да тужиоцу накнади трошкове за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току рада у утуженом периоду, налазећи да је тужена исплаћивала зараду у висини важеће минималне зараде, па су закључили да тужиоцу накнада за исхрану и регрес није исплаћена и аналогијом, према критеријумима из најповољнијих важећих посебних колективних уговора у Републици Србији, усвојили тужбени захтев.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право.

Закон о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/2005... 95/2018), у одредби члана 105. став 3. прописује да се под зарадом сматрају сва примања из радног односа осим примања из члана 14, члана 42. став 3. тачке 4. и 5, члана 118. став 1. тачке 1-4 члана 119, члана 120. тачка 1. и члана 158. тог закона.

Према одредби члана 118. став 1. тачке 5. и 6. истог закона, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и на регрес за коришћење годишњег одмора, а висина трошкова из става 1. тачка 5. тог члана, мора бити изражена у новцу (став 2).

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/2001... 21/2016), прописује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања, поред осталих и за запослене у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Према одредби члана 4. став 1. тог закона, коефицијент плате изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а према ставу 2. истог члана закона, коефицијент садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Посебан колективни уговор за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 21/15 и 99/20), у одредби члана 20. прописује елементе за утврђивање плате тако да се плата утврђује на основу основице за обрачун плата, коефицијента са којим се множи основица, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате у складу са законом (став 1), а уколико је основна плата запосленог, која је утврђена на основу основице за обрачун плата и коефицијента из прописа о коефицијентима за обрачун и исплату плата, за пуно радно време и остварени стандардни учинак, нижа од минималне зараде, основна плата запосленог утврђена на горе описани начин, исплаћује се у висини минималне зараде (став 2).

Тачно је да тужилац има право на топли оброк и регрес, али како је наведена накнада обухваћена кроз коефицијент радног места и исплаћена кроз зараду, то је тужбени захтев неоснован. Наиме, на запослене који плату остварују према Закону о платама у државним органима и јавним установама, примењују се параметри који су унапред одређени од стране Владе Републике Србије и Министарства финансија и односе се на све запослене на идентичан начин, па и у погледу накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Регулатива обрачуна и исплате плата у установама није истоветна регулативи обрачуна и исплате зараде према правилима која се примењују у општем радно-правном режиму, јер појам зараде у одређеним радним срединама и плате нема јединствено значење, што се директно одражава на различитост услова, начина и обима права на накнаду предметних трошкова. Обрачуном плате запосленима у установама које се финансирају из буџета Републике Србије, применом посебног закона и општег акта, запослени на одређеним радним местима са најнижим коефицијентом, примају плату у нижем износу од минималне зараде и у тој ситуацији вршена је исплата плате до висине вредности минималне зараде. Међутим, исплатом плате у висини вредности минималне зараде не активирају се правила општег радно-правног прописа, према коме запослени који у складу са законом остварује право на исплату минималне зараде има право на увећану зараду и накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, у смислу одредбе чл. 105. и 118. Закона о раду. Горе наведени посебни прописи не предвиђају право на накнаду за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора посебном нормом јер су ове накнаде обухваћене и садржане у коефицијенту за обрачун плата (члан 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама), што значи да се иста остварују кроз обрачун и исплату плата, услед чега нема ни основа (упућујућих норми) да се примењују параметри из важећих колективних уговора за запослене у јавним предузећима. Стога, према садржају наведених посебних закона, нема правне празнине по питању права на исплату накнаде трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, због чега нема ни услова за супсидијерну примену Закона о раду (члан 2. Закона о раду), што значи да је тужбени захтев неоснован.

Пошто тужилац није успео у овом поступку, не припада му право на накнаду трошкова поступка, а дужан је да туженој, на основу одредбе члана 153. став 1. Закона о парничном поступку, накнади трошкове који су јој били потребни ради вођења ове парнице, у смислу одредбе члана 154. истог закона и то за састав одговора на тужбу 6.000,00 динара, састав поднеска од 11.01.2024. године 13.500 ,00 динара, састав две жалбе и ревизије по 18.000,00 динара, према опредељеном захтеву а на основу важеће Адвокатске тарифе.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, а одлуку као у ставу трећем изреке, применом одредбе члана 165. став 2. истог Закона.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић