Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3411/25 od 23.12.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Vrhovni javni tužilac je podneo zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude zbog pogrešne primene materijalnog prava i povrede pravila parničnog postupka, nalazeći da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3411/25 od 23.12.2025. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda, povređen zakon na štetu javnog interesa.

Tuženi je dao odgovor.

Ocenjujući osnovanost zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude u smislu člana 423. i 424. u vezi člana 421. stav 2. i člana 8. i 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 07.11.1997. godine zaključile Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji broj ..., kojim je tužilac ustupio tuženom fudbalski teren (betonski), koji se nalazi između teniskog, košarkaškog i fudbalskog terena sa tribinama u Južnom bulevaru između brojeva 65 i 69 na dvadesetogodišnje korišćenje. Prema članu 4. ugovora, tuženi se obavezao da će na fudbalskom terenu iz člana 2. ugovora podići montažno-demontažni objekat od drveta i plastike ukupne površine 860 m2, ukupne vrednosti 1.200.000,00 dinara, kao i da će protekom ugovorom određenog roka izgrađeni objekat bez naknade ostaviti drugoj ugovornoj strani u stanju podobnom za dalje raspolaganje. Članom 5. ugovora tuženi se obavezao da će 7 termina nedeljno radnim danima u prepodnevnim časovima ustupiti tužiocu bez naknade, a članom 9. da će radove potrebne za podizanje objekta završiti u najkraćem roku u skladu sa potrebnom dokumentacijom, kako se ne bi ometalo normalno funkcionisanje tužioca, koji se sa druge strane obavezao da će do podizanja pomoćnih objekata najkasnije do maja 1998. godine dozvoliti tuženom korišćenje postojećih svlačionica na terenu. Prema članu 11. ugovora isti je zaključen na vremenski period od 20 godina, a prema članu 12. njegove odredbe stupaju na snagu danom njegovog potpisivanja. Aneksom 1 uz navedeni ugovor o poslovno tehničkoj saradnji, zaključen između tužioca i tuženog pod brojem ... dana 04.02.2020. godine, članom 1. ugovorne strane su saglasno konstatovale da je prestacija osnovnog Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 07.11.1997. godine obostrano u celosti izvršena i da u tom smislu ugovorne strane aneksom ugovora vrše dopunu i izmenu osnovnog ugovora i potpisom aneksa osnažuju odredbe ugovora u celosti. Članom 2. aneksa konstatovano je da je predmetni sportski objekat dovršen u ugovorenom roku u smislu zajednički usvojene tehničke dokumentacije, da je prihvaćen od strane nadležnih državnih organa izdavanjem rešenja o upotrebnoj dozvoli, te da ugovorne strane saglasno konstatuju da su sve međusobne obaveze preuzete osnovnim ugovorom ispunjeni u celosti u roku i na dogovoreni način, kao i da su sve obaveze i druga davanja prema trećim licima i državnim organima u celosti izvršene. Ugovorne strane su se saglasile da će za dalju primenu odredaba osnovnog ugovora i rešavanja međusobnih odnosa postupati u smislu istih odredaba njihovom isključivom i nedvosmislenom primenom uz saglasno tumačenje volje i namere ugovornih strana. Prema članu 3. aneksa tuženi je, kao investitor vlasnik izgrađenog objekta po osnovu gradnje i uloženih sredstava i tuženi – investitor ustupa tužiocu 7 termina radnim danima do 14,00 časova najkasnije, koje će sportske termine tužilac prodavati bez obaveze da naplaćeni iznos refundira tuženom kao investitoru. Prema članu 4. aneksa ostale odredbe osnovnog Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 07.11.1997. godine ostaju nepromenjene, a članom 6. je navedeno da je osnovni ugovor obostrano u celosti prihvaćen izvršenjem prvobitno oročenih međusobnih obaveza, ugovorne strane u nameri da dugoročno i uspešno sarađuju potpisuju aneks, kao i da je upravni odbor Centra odobrio potpisivanje aneksa direktoru centra iz kog razloga taj aneks potpisuje i predsednik upravnog odbora centra.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredaba člana 99. stav 1, 210. stav 1. i 219. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan. Tužilac je zahtev zasnovao na tvrdnji da je istekao rok od 20 godina predviđen Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji za korišćenje predmetnog fudbalskog terena koji je ustupio tuženom na besplatno korišćenje, kao i objekta koji je tuženi izgradio, te da se tuženi korišćenjem istih po isteku ugovorenog roka, u periodu od 2017. do 2019. godine, neosnovano obogatio na račun tužioca. Međutim, polazeći od sadržine osnovnog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i aneksa ugovora, zaključio da se jezičkim i logičkim tumačenjem ovih ugovora ne može izvesti zaključak od kojeg momenta teče rok od 20 godina na koji je zaključen ugovor, zbog čega se tumačenje tih nedovoljno jasnih odredaba mora kretati u okviru utvrđivanja zajedničke namere ugovarača, a kako to odgovara načelima obligacionog prava. Ocenio je da je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenice da je istekao rok od 20 godina predviđen zaključenim Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji za korišćenje fudbalskog terena i izgrađenog objekta, ali da tužilac na kome je bio teret dokazivanja u smislu odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku nije predložio adekvatne dokaze na osnovu kojih bi se taj zaključak mogao izvesti, kao i da se rok za korišćenje fudbalskog terena i izgrađenog objekta ne računa od zaključenja aneksa. Naime, zaključenim aneksom konstatovano da se istim vrši dopuna i izmena osnovnog ugovora te je izvršenjem prvobitno oročenih međusobnih obaveza, ugovorni odnos prihvaćen u nameri da parnične stranke dugoročno i uspešno sarađuju što je bio razlog zaključenja ugovora, te kako tužilac nije dokazao od kada se računa ugovoreni rok za korišćenje predmetnog fudbalskog terena izgrađenog objekta imajući u vidu naknadno zaključen aneks, to je našao da je tužbeni zahtev neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

U konkretnom slučaju parnične stranke su zasnovale Ugovor o poslovno- tehničkoj saradnji 07.11.1997. godine kojim su predvidele obavezu tuženog da u predviđenom roku podigne montažno-demontažni objekat, a aneksom 1 uz navedeni Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji od 04.02.2020. godine izvršile su dopunu i izmenu osnovnog ugovora i konstatovale da je sportski objekat dovršen u ugovorenom roku predviđajući aneksom ugovora da je tuženi kao investitor vlasnik izgrađenog objekta po osnovu gradnje i uloženih sredstava i da u vezi sa tim ustupa tužiocu određene termine radi prodaje istih. Odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Tumačenje ugovora propisano je odredbom člana 99. istog zakona, tako što se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenih ovim zakonom, na osnovu odredbe člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su nižestepeni sudovi, imajući u vidu sadržinu osnovnog Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i potom zaključeni aneks 1 osnovnog ugovora, pravilno zaključili da su nejasne odredbe od kog momenta zaključeni ugovor proizvodi pravno dejstvo, da li od momenta njegovog zaključenja, odnosno potpisivanja, kako je konstatovano u odredbi člana 12. ugovora kako tvrdi tužilac ili od momenta zaključenja aneksa kako to tvrdi tuženi, pa je u odnosu na sporno pravno pitanje pravilno zaključio da je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenica da je istekao rok od 20 godina predviđen zaključenim Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji. Činjenica da je tužilac pravno lice u likvidaciji, ne menja opštu sudsku nadležnost, jer se ne radi o sporu povodom likvidacije.

Iz iznetog neosnovan je razlog podnetog zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude da je o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava i povrede javnog interesa.

Zbog svega iznetog, Vrhovni sud nalazi da je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude neosnovan, pa je na osnovu člana 423. i 424. ZPP odlučio kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude je odbijen jer navedeni troškovi nisu bili potrebni u postupku odlučivanja po zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković