Ocenjujući osnovanost zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude u smislu čl. 423. i 424. u vezi člana 421. stav 2. i člana 8. i člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tokom 2019. godine dolaskom kod svojih roditelja u ..., preko svojih prijateljica saznala da svoja novčana sredstva može da oroči povoljno kod tuženog i od istih je dobila podatke za kontakt telefon sa BB, tada zaposlene kod tuženog. Tužilja se sastala sa ... dana 17.06.2019. godine u ... u jednom restoranu i tom prilikom joj je BB predočila pogodnosti zaključivanja ugovora o oročavanju deviznih sredstava preko nje kod tuženog uz istovremenu mogućnost da će prve godine imati besplatno osiguranje života. Tužilji su odgovarali predočeni uslovi, predala je BB iznos od 8.900 evra bez sačinjavanja bilo kakve pismene dokumentacije. Kasnije, putem pošte tužilja je dobila „potvrdu o uplati o oročavanju sredstava“, kao i „polisu osiguranja života“. Navedena „potvrda“ bila je napisana na memorandumu tuženog i u istoj je navedeno da je tužilja potpisivanjem ponude i uplatom sredstva stekla pravo na kapital u iznosu od 5%, te da pored prinosa na kapital stiče pravo na polisu životnog osiguranja kao i da joj kurs po kojoj se obračunava iznos uplate 1 evro = 125 RSD. Kao datum uplate tih sredstava naveden je 17.06.2019. godine dok je datum isplate naveden 17.12.2019. godine. U navedenoj potvrdi, kao iznos uplate oročenja označen je iznos od 1.250.000,00 dinara a koji iznos isplate nakon isteka roka oročenja iznosi 1.312.500,00 dinara. Potvrda je snabdevena pečatom tuženog ali nije potpisana od strane ovlašćenih lica tuženog, niti od tužilje. Pored potvrde tužilja je primila i polisu broj ... od 10.09.2019. godine koja je naslovljena kao „osiguranje života vezano za jedinice investicionih fondova ugovarača osiguranja. Početak osiguranja je 01.09.2019. godine, a istek 01.09.2038. godine. Premija osiguranja je 125.000,00 dinara. Polisa je snabdevena pečatom tuženog i potpisima ovlašćenih lica tuženog. Zbog informacije iz medija da postoje problemi u poslovanju tuženog tužilja je u septembru 2019. godine pozvala BB sa namerom da povuče oročena sredstva ali je ista uverila da je sve u redu sa poslovanjem tuženog i nakon toga je 26.09.2019. godine BB uplatila na račun tužilje 200.000,00 dinara. U narednom periodu tužilja i BB su održavale povremene kontakte sve do hapšenja BB. Tužilja je 30.12.2019. godine uputila tuženom zahtev za isplatu oročenih sredstava sa kapitalom na prinos u iznosu od 5%. BB je bila zaposlena kod tuženog na mestu zastupnik za prodaju životnog osiguranja koje će obavljati u ..., prodajna mreža život.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Nalazi da se odgovornost tužene zasniva na odredbi čl. 154. i 170. Zakona o obligacionim odnosima jer je tuženi subjekt kod koga je BB bila zaposlena. Tuženi nije ograničio ili kontrolisao upotrebu svog pečata i memoranduma čime je omogućio svom zaposlenom da u njegovo ime i za njegov račun zaključi ugovor sa tužiljom o oročenju deviznih sredstava i od nje preuzme novac. Stoga je shodno čl. 154. i 170. ZOO odgovoran za nastalu štetu koju je tužilja pretrpela.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo. 

Članom 154. stav 1. ZOO propisano je ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 170. stav 1. ZOO propisano je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeću kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo.

BB je bila zaposlena kod tuženog. Ista je bila ovlašćena da zaključuje ugovore o osiguranju života vezano za jedinice investicionih fondova. Stoga se ne može smatrati da BB nije bila ovlašćeno lice koje je nastupalo u ime tuženog. Stranka koja je zaključivala ugovor o ulaganju deviznih sredstava – tužilja nije bila dužna da proverava koja su ovlašćenja BB. BB u pogledu zaključenja ugovora o oročenju deviznih sredstava nastupala je u ime tuženog, tužilja je istoj predala novac a na ime toga dobila je potvrdu o uplati novca koja potvrda je izdata na memorandumu i sadrži pečat tuženog. Tuženi je bio u obavezi da kontroliše upotrebu pečata i memoranduma. Odgovornost tuženog se ogleda u tome što nije pažljivo kontrolisao ko sve može doći do pečata i memoranduma za izdavanje takvih potvrda. Nesavesnim radom je omogućio svom zaposlenom da u njegovo ime i za njegov račun zaključi ugovor sa tužiljom o oročavanju deviznih sredstava i od nje preuzme novac. Osim toga, novac je uplaćen na račun tuženog prema izdatoj potvrdi koju je tužilji predala BB bez obzira na činjenicu što formalno pravno nije utvrđeno da je naznačeni ugovor o oročavanju deviznih sredstava, ništav, tuženi je odgovoran jer je BB radila kao njegov radnik. Stoga, po članu 170. ZOO je tuženi odgovoran. S druge strane ukoliko tuženi ne bi bio obavezan na isplatu traženog novca, isti bi se neosnovano obogatio, pa bi tužilja i po tom osnovu mogla da potražuje isplatu uplaćenog novca i štetu koju je zbog toga pretrpela. Tužilja potražuje uplaćeni novac. Ovde se radi o građanskopravnom odnosu a krivični postupak koji se vodi protiv BB nema uticaja na rešenje ove pravne stvari.

Zbog svega iznetog, Vrhovni sud nalazi da je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude neosnovan, pa je na osnovu čl. 423. i 424. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković