U IME NARODA

Vrhovni sud Srbije u Beogradu, kao sud trećeg stepena, u veću sastavljenom od sudija: Janka Lazarevića, predsednika veća, Dragiše Đorđevića, Slobodana Rašića, Sonje Manojlović, Ljubomira Vučkovića, Slobodana Gazivode i Dragana Aćimovića, članova veća, sa savetnikom Svjetlanom Nikolić kao zapisničarem, u krivičnom predmetu optuženog D.V., zbog krivičnog dela ubistva u pokušaju iz člana 47. stav 2. tačka 6. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 19. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, rešavajući o žalbama optuženog D.V. i zajedničkoj žalbi branilaca optuženog advokata M.J. i R.Š. izjavljenim protiv presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž. I 1569/04 od 09.11.2004. godine, posle sednice veća održane u smislu člana 375. ZKP dana 20.05.2005. godine u prisustvu optuženog D.V. i njegovih branilaca advokata M.J. i R.Š., doneo je

P R E S U D U

UVAŽAVAJU SE žalba optuženog D.V. i zajednička žalba njegovih branilaca i PREINAČUJU presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž. I 1569/04 od 09.11.2004. godine i Okružnog suda u Pančevu K.56/03 od 12.05.2004. godine, samo u pogledu odluke o kazni, tako što Vrhovni sud optuženog D.V., zbog izvršenog krivičnog dela ubistva u pokušaju iz člana 47. stav 2. tačka 6. KZ RS u vezi člana 19. KZ SRJ za koje je oglašen krivim presudom Okružnog suda u Pančevu K.56/03 od 12.05.2004. godine, OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 15-petnaest godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.01.2003. godine, pa nadalje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Okružnog suda u Pančevu K.56/03 od 12.05.2004. godine oglašen je krivim D.V. zbog krivičnog dela ubistva u pokušaju iz člana 47. stav 2. tačka 6. KZ RS u vezi člana 19. KZ SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru po rešenju Okružnog suda u Pančevu Kri.23/03 od 29.01.2003. godine do pravnosnažnosti presude; oštećeni I.D., N.P., A.K., D. P. i G.S., koje zastupa advokat N.M. iz P., kao i oštećeni A.R., Z.J., Z.V. i Z.M., upućeni su na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnih zahteva; optuženi je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati sudu iznos od 43.696,00 dinara, a na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja; optuženi je obavezan da plati troškove postupka oštećenima I.D., N.P., A.K., D.P. i G.S. u iznosima koji su imali za angažovanje punomoćnika advokata N.M. iz P., sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž.I 1569/04 od 09.11.2004. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca optuženog D.V., a presuda Okružnog suda u Panečvu K.56/03 od 12.05.2004. godine, potvrđena.

Protiv drugostepene presude – Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž.I 1569/04 od 09.11.2004. godine žalbe su izjavili:

- optuženi D.V. (sa dopunom žalbe), bez navođenja zakonskih osnova, a iz sadržine žalbe proizilazi da se presuda pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni, sa predlogom da se presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a žalbom se predlaže i ukidanje pritvora;

- branioci optuženog D.V., advokati M.J. i R.Š., zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Žalbom je zahtevano da o sednici veća trećeg stepena Vrhovnog suda budu obavešteni branioci i optuženi.

Republički javni tužilac je podneskom Ktž.132/05 od 17.01.2005. godine predložio da se žalba optuženog sa dopunom iste kao i zajednička žalba njegovih branilaca odbiju kao neosnovane.

Vrhovni sud je, odlučujući u trećem stepenu, održao sednicu veća u smislu člana 375. ZKP u prisustvu optuženog D.V. i njegovih branilaca advokata M.J. i R.Š. koji su izneli svoje stavove i mišljenja, razmotrio sve spise predmeta, pa je po oceni navoda žalbi, našao:

Pobijana presuda ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka niti povrede krivičnog zakona na koje Vrhovni sud kao sud trećeg stepena pazi po službenoj dužnosti (član 380. stav 1. tačka 1. i 2. ZKP).

U zajedničkoj žalbi branilaca optuženog navodi se da je nedopustiva odluka drugostepenog suda o tome da se njihove žalbe odbacuju zbog toga što su upućene neblagovremeno kao dopuna obrazloženja žalbe koja je izjavljena u zakonskom roku, pri čemu je propušteno da se na sednicu veća pozovu branioci i optuženi, iako su to zahtevali, čime je uskraćeno pravo na odbranu optuženog. Bitna povreda odredaba krivičnog postupka po žalbama optuženog i njegovih branilaca sastoji se u tome što u veću koje je donosilo odluku u prvom stepenu na glavnom pretresu održanom 30.04.2004. godine nije bio prisutan jedan član, pa sa tog razloga odluka prvostepenog suda nije legitimna.

Po oceni suda trećeg stepena žalbeni navodi su neosnovani.

Uvidom u odluku drugostepenog suda utvrđuje se da Vrhovni sud nije odbacio žalbe branilaca, naprotiv, žalbe branilaca optuženog odbijene su kao neosnovane, a iz sadržine obrazloženja drugostepene presude proizilazi da je razmatrana i dopuna obrazloženja žalbe, što je jasno naznačeno u navedenoj odluci (strana 2. stav poslednji obrazloženja drugostepene presude). Drugostepeni sud nije bio u obavezi da na sednicu veća poziva branioce i optužene jer takav zahtev nije postavljen u žalbi, već u dopuni iste koja je neblagovremena. I na kraju, iz spisa predmeta prvostepenog suda ne može se utvrditi nedostatak u pogledu sastava veća na glavnom pretresu održanom 30.04.2004. godine, niti je na zapisniku sa tog pretresa stavljena primedba od strane branilaca optuženog o odsutnosti jednog člana veća.

Žalbom optuženog sa dopunom iste i žalbom njegovih branilaca osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a s`tim u vezi i pravna kvalifikacija krivičnog dela, pri čemu se navodi da drugostepena presuda ne sadrži razloge u pogledu primedbi koje su navedene u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, zbog čega se na iste i ovim žalbama ukazuje.

Naime, žalbom optuženog i branilaca prigovara se oceni izvedenih dokaza koji se odnose na iskaze svedoka i nalaze veštaka. Ukazuje se na postojanje nelogičnosti i protivrečnosti u iskazima svedoka datih u istrazi i na glavnom pretresu, preko kojih sud prelazi. Posebno se ukazuje na delove iskaza svedoka M.P., koji ne govori istinu, kao ni svedok S.S., uz obrazloženje da je optuženi na spornom stanu praktično imao samo stanarsko pravo, zbog čega nije imao razloga da preduzme radnje za koje se tereti. Po braniocima, optuženi se dobrovoljno iselio iz stana, pa ako je imao nameru da nekog liši života, to bi učinio unazad dve godine prema poveriocu M.P. sa kojim je vodio spor. Prema tome, po odbrani, izvršilac ovog krivičnog dela može biti samo lice koje je još 1997. godine pokušalo optuženog da liši života postavljajući bombu ispod njegovog putničkog vozila, u čemu nije uspeo, pa je ovog puta hteo to da dovrši. Dalje se analiziraju iskazi svedoka J.F. i M.B. koji su po žalbi netačni i nepouzdani, uz tvrdnju da optuženi kritičnom prilikom nije imao mobilni telefon, jer mu isti nije pronađen niti je uz potvrdu oduzet. Po žalbama, iskaz svedoka M.Ć. je neistinit, jer je ovaj svedok problematičan pošto je osumnjičen za ubistvo taksiste Z.J., a i maloletan je. Svedok S.N. je izmenila iskaz dat u istrazi, tako što je na glavnom pretresu izjavila da je od supruge optuženog čula da je neko postavio bombu, pa je, po žalbama, trebao biti prihvaćen taj deo njenog iskaza.

Žalbama optuženog i branilaca osporava se i utvrđenje vremena izvršenja krivičnog dela – kada je postavljena bomba, a i uviđaj je po žalbi obavljen loše i neprofesionalno i u odsustvu optuženog i branioca, zbog čega je bilo nužno obaviti rekonstrukciju događaja što je sud neopravdano odbio, pri čemu je i balističko vešačenje sporno, jer je obavljeno bez prisustva optuženog i branioca.

Žalbom branilaca optuženog se ukazuje da je Vrhovni sud olako prešao u vezi zahteva za dopunu veštačenja okrivljenog D.V. od strane komisije veštaka na okolnost njegove uračunljivosti, uz mišljenje odbrane da je prvostepeni sud sudio pristrasno imajući u vidu povređena službena lica svog suda koja su bez potrebe u povećanom broju, njih petoro, bila prisutna na spornom izvršenju, iako se po Zakonu zahteva asistencija policije i prisustvo jednog lica-sudskog izvršitelja. Osim toga, kod okrivljenog nije po žalbi utvrđen umišljaj za lišenje života drugog lica, jer ukoliko je optuženi izvršio krivično delo u pitanju, morao je da zna na pouzdan način koje lice je imao nameru da liši života. Po žalbi optuženog, veštak koji je obavio neuropsihijatrijsko veštačenje dr Dobrivoje Olćan je nestručan, pa je njegov nalaz neprihvatljiv.

Po žalbama optuženog i branilaca nije pravilno utvrđena ni težina povreda koje su zadobili oštećeni, jer je sud raspolagao samo sa početnim dijagnozama, a odbijen je i predlog odbrane radi obavljanja veštačenja oštećenih od strane odgovarajućih medicinskih stručnjaka. U žalbi optuženog prigovara se i mišljenju veštaka dr Ljubiše Božića i poziva na članak u ''V.n.'' da su svi oštećeni osim jednog zadobili lake telesne povrede. Dalje se ističe da dr M.D. nije htela da promeni svoj prvobitni iskaz, iako su prijemni dokumenti odnosno povredne liste bili prepravljani.

U žalbi branilaca se posebno ističe da optuženi nije bio obučen da rukuje bombom, jer izveštaj komande Vojnog odseka P. to ne kazuje.

Vrhovni sud, kao sud trećeg stepena, nalazi da su svi žalbeni navodi neosnovani.

Činjenično stanje je potpuno i pravilno utvrđeno, izvedeni dokazi su pravilno ocenjeni, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, kao i u povezanosti sa ostalim izvedenim materijalnim dokazima, o čemu su u prvostepenoj presudi dati argumentovani razlozi koje je drugostepeni sud u potpunosti prihvatio, a što čini i ovaj sud – trećeg stepena.

Svedok M.P. u svom iskazu je sasvim jasno i određeno opisao poznanstvo sa optuženim, njihove uzajamne poslovne odnose, te nastupeli spor u vezi stana i izvršenja sudske odluke u pogledu predaje istog, a njegov punomoćnik advokat S.S. saslušana u svojstvu svedoka opisala je nekorektno ponašanje optuženog kako prema njoj tako i u postupku izvršenja sudske odluke, o čemu su u prvostepenoj presudi dati razlozi na strani 13 obrazloženja, koji su prihvaćeni od strane drugostepenog, a i ovog suda. S`toga, u vezi iskaza istih, bez značaja je stav žalbe o tome da optuženi nije imao razloga da kritičnom prilikom izvrši radnje za koje se tereti, uz proizvoljno i neargumentovano obrazloženje žalbe da je to mogao i ranije da učini odnosno da je to verovatno učinilo neko drugo lice koje se optuženom htelo da osveti. Pravilno je cenjen iskaz svedoka J.F., koji je u saglasnosti sa iskazom svedoka M.B., kako je to opisano i obrazloženo na strani 16 stav poslednji nastavljeno na strani 17 prvostepene presude, pa je neosnovana tvrdnja branilaca da su iskazi ovih svedoka neistiniti samo zbog toga što mobilni telefon nije pronađen i uz potvrdu oduzet.

Iskaz svedoka maloletnog M.Ć. naveden na strani 14 stav poslednji nastavljen na strani 15 obrazloženja prvostepene presude logičnan je i prihvatljiv, pa se pokazuje neosnovanim navod u žalbama o tome da je ovaj svedok problematičan jer je bio osumnjičen za ubistvo taksiste. Pravilno je cenjen i iskaz svedoka S.N. dat u istražnom postupku o tome da je od supruge optuženog saznala da je on postavio bombu i da ima mrtvih (strana 17 stav 2 obrazloženja prvostepene presude), jer je dat u vreme kada je događaj bio aktuelan i saznanje pomenute svedokinje o tome jasnije.

Tačno je utvrđeno vreme izvršenja krivičnog dela u pitanju i činjenice da je dana 29.01.2003. godine oko 10,15 sati eksplodirala bomba koju je optuženi pričvrstio na ragastor ulaznih vrata stana sa unutrašnje strane na visini od 75cm od poda, pa se suprotni navodi žalbe o tome da ove činjenice nisu utvrđene pokazuju neosnovanim.

Uviđaj na licu mesta obavljen je od strane stručnih lica, kako je konstatovano na istom i u skladu sa zakonom, te na osnovu podataka iz uviđaja i drugih brojnih dokaza, pravilno je utvrđeno činjenično stanje, zbog čega je suvišan predlog žalbi radi obavljanja rekonstrukcije krivičnog događaja. Veštak balističar Dragan Zlatković dao je stručan i detaljan nalaz i mišljenje, te se i usmeno izjasnio o tipu i dejstvu bombe, pri čemu je isključio mogućnost da je lice koje je postavilo bombu izašlo na ista vrata, dajući objašnjenje za to (strana 19 stav 2 obrazloženja prvostepene presude), te nema razloga, i po nalaženju i suda trećeg stepena, da se isti ne prihvati. Optuženi je posedovao znanje i bio obučen za rukovanje bombom, o čemu svedoči izveštaj komande Vojnog odseka P. i iskaz samog optuženog o tome da je pored redovnog vojnog roka tokom 1991. godine bio u dobrovoljačkim odredima na ratištu u H.

Uračunljivost optuženog u vreme izvršenja kritičnog događaja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropishijatra dr Dobrivoja Olćana i psihologa Marije Divac datog u pismenoj formi 29.05.2003. godine i na osnovu njihovih saslušanja na glavnom pretresu, uz konstataciju da je optuženi u vreme izvršenja krivičnog dela bio uračunljiv, o čemu su dati razlozi na strani 7 stav 1 do 6, strani 8 stav 1 i strani 19 stav poslednji nastavljeno na strani 20 obrazloženja prvostepene presude, pri čemu se nije pojavila sumnja u tačnost podataka i stručnost veštaka, pa je suvišan predlog u žalbama o potrebi novog veštačenja od strane komisije veštaka. S`tim u vezi pravilno je utvrđeno da je optuženi sa direktnim umišljajem pokušao da liši života više lica, znajući krug lica koja će biti prisutna 29.01.2003. godine radi prinudnog izvršenja sudske odluke – predaja stana (strana 21 stav poslednji nastavljeno na strani 22 obrazloženja prvostepene presude), zbog čega je neosnovan navod žalbe branilaca optuženog o tome da je bez potrebe bio prisutan tako veliki broj lica.

I na kraju, vrsta i težina telesnih povreda koje su zadobili oštećeni utvrđene su nalazom i mišljenjem saslušanog veštaka dr Ljubiše Božića, a zasnovane su na medicinskoj dokumentaciji zdravstvenih ustanova u kojima su oštećeni bili zbrinuti, te nije bilo potrebno ponovno veštačenje od strane drugih veštaka, kako se to žalbom branilaca predlaže.

Ostali navodi u žalbi i dopuni žalbe optuženog i u žalbi branilaca optuženog koje se odnose na bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja nisu od bitnog značaja za ishod krivičnog postupka.

Prema tome, činjenično stanje – kako u pogledu činjenica koje čine obeležje krivičnog dela u pitanju, tako i u pogledu onih koji se tiču psihičkog odnosa optuženog prema učinjenom delu, potpuno je i pravilno utvrđeno, a kvalifikacijom dela po članu 47. stav 2. tačka 6. KZ RS u vezi člana 19. KZ SFRJ i krivični zakon je pravilno primenjen, o čemu su u prvostepenoj presudi na strani 22 dati valjani razlozi koje je prihvatio i drugostepeni sud, a i sud trećeg stepena.

Zato se suprotni žalbeni navodi optuženog i njegovih branilaca o tome da se u konkretnom slučaju evenutalno može raditi o krivičnom delu izazivanja opšte opasnosti iz člana 187. stav 1. KZ RS, pokazuju neosnovanim.

Međutim, ispitujući odluku o kazni, Vrhovni sud, kao sud trećeg stepena, nalazi da su žalbe optuženog i njegovih branilaca u ovome delu osnovane.

Nižestepeni sudovi – prvostepeni i drugostepeni sud – nisu utvrdili olakšavajuće okolnosti koje postoje. Pre svega, krivično delo je ostalo u pokušaju, oštećeni su pretrpeli telesne povrede ali je izostala najteža posledica, a zakonom je propisano da se za pokušaje može i blaže kazniti. Osim ličnih i porodičnih prilika optuženog – o tome da je oženjen i otac dvoje dece, stoji i činjenica da mu je zdravlje narušeno – boluje od angine pektoris, prostate, lumbaga, operisao je želudac i dvanaestopalačno crevo, zbog čega je u pritvoru više puta intervelisala služba hitne pomoći. S`toga, po nalaženju suda trećeg stepena, ove brojne olakšavajuće okolnosti ukazuju da se sa blažom kaznom od izrečene, uz ocenu društvene opasnosti izvršenog krivičnog dela i optuženog kao učinioca, može postići svrha kažnjavanja. Zato su uvažene žalbe optuženog i njegovih branilaca, te nižestepene presude u pogledu odluke o kazni preinačene, tako što je optuženi D.V. za izvršeno krivično delo u pitanju osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru, koja kazna je po nalaženju ovoga suda potrebna i dovoljna za ostvarivanje svrhe kažnjavanja predviđene članom 33. KZ SRJ.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 391. stav 1. ZKP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Zapisničar,                                                                                                              Za predsednika veća-sudija,

Svjetlana Nikolić, s.r.                                                                                      Slobodan Gazivoda, s.r.