Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Vladan Jevtić zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je podneti zahtev osnovan i preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP isticanjem da iz činjeničnog opisa radnji okrivljenog, ne proizilaze elementi bića krivičnog dela neovlašćeno organizovanje igara na sreću iz člana 352. stav 1. Krivičnog zakonika.

Odredbom člana 352. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da će se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine, kazniti onaj ko bez odobrenja organa priređuje igre na sreću.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci prvostepene presude, koja je u svemu potvrđena drugostepenom presudom, proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela neovlašćeno organizovanje igara na sreću iz člana 352. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA, oglašen krivim, kako objektivna obeležja koja se odnose na radnje okrivljenog – radi sticanja imovinske koristi, bez odobrenja nadležnog organa – saglasnosti Državne Lutrije Srbije, suprotno odredbi člana 19. tačka 1) i 2) Zakona o igrama na sreću, priređivao klasične igre na sreću – tombola, bingo i druge slične igre koje za osnovu imaju tombolu - „Lucky Balls“, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Dakle, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pravnosnažne presude, jasno proizilazi da je u konkretnom slučaju okrivljeni igre na sreću, koje su predviđene zakonom i koje se inače mogu pod određenim uslovima i uz dozvolu nadležnog organa organizovati, priređivao, suprotno odredbama Zakona o igrama na sreću, kojim je regulisano šta predstavlja neovlašćeno organizovanje igara na sreću, bez odobrenja - saglasnosti Državne Lutrije Srbije, kao nadležnog organa.

Nadalje, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da u konkretnom slučaju okrivljeni nije mogao biti oglašen krivim zbog predmetnog krivičnog dela, jer je pravilnom primenom člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, na okrivljenog morao biti primenjen blaži zakon u pogledu blanketne dispozicije koju je okrivljeni prekršio svojim postupanjem. Naime, po stavu branioca, prema Zakonu o igrama na sreću (Sl. Glasnik RS br. 18/20), koji je donet nakon donošenja prvostepene presude, a pre pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka, okrivljeni je imao dozvolu za priređivanje igre na sreću „Lucky Balls“, koja prema tom blažem zakonu predstavlja igru na sreću – klađenje.

Članom 5. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja dela, a odredbom stava 2. istog člana da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakonom jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

U konkretnom slučaju, radnje okrivljenog za koje je pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, a koje se u bitnom sastoje u priređivanju klasičnih igara na sreću bez odobrenja nadležnog organa, suprotno odredbi člana 19. tačka 1) i 2) Zakona o igrama na sreću, izvršene su dana 24.02.2018. godine, u vreme važenja Zakona o igrama na sreću (Sl. Glasnik RS br. 88/2011, 93/2012 – dr. zakon, 30/2018, 95/2018, 91/19), koji je i primenjen na okrivljenog, a koji zakon je nakon izvršenja krivičnog dela, a pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka izmenjen, donošenjem Zakona o igrama na sreću (Sl. Glasnik RS br. 18/20).

Pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću regulisano je članom 19. Zakona o igrama na sreću (Sl. glasnik RS br. 88/2011, 93/2012 – dr. zakon, 30/2018, 95/2018, 91/19), kojim je u stavu 1. propisano da pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću ima jedino Državna lutrija Srbije, dok je stavom 2. istog člana propisano da Državna lutrija Srbije može uz prethodnu saglasnost Vlade, da za priređivanje određenih klasičnih igara na sreću angažuje određena pravna lica – operatere.

Nadalje, Zakonom o igrama na sreću (Sl. glasnik RS br. 18/20), koji je bio na snazi u vreme donošenja drugostepene presude, pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću, o čemu je u konkretnom slučaju reč, regulisano je odredbom člana 17., koja odredba je istovetne sadržine sa odredbom člana 19. Zakona o igrama na sreću, koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela.

Samim tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog neosnovano ukazuje da je sud trebalo da primeni Zakon o igrama na sreću, koji je stupio na snagu posle izvršenja krivičnog dela, kao blaži po okrivljenog. Naime, blanketna norma koja propisuje pravo na priređivanje klasičnih igara na sreću na isti način je propisana sada drugom odredbom Zakona o igrama na sreću („Službeni glasnik RS“ broj 18/20), tačnije u članu 17. tog zakona, što znači jasan pravni kontinuitet između Zakona o igrama na sreću koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i Zakona o igrama na sreću koji je stupio na snagu pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, pa ovaj zakon, u pogledu prava na priređivanje klasičnih igara na sreću, osim što to pravo reguliše različito numerisanim članom zakona, ni na koji način nije povoljniji po okrivljenog.

Kako je, po oceni Vrhovnog kascionog suda, u redovnom krivičnom postupku pravilno je primenjen krivični zakon, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u pogledu istaknute povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjen neosnovanim.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog suštinski osporava činjenična utvrđenja suda ukazivanjem da se u konkretnom slučaju ne radi o klasičnoj igri na sreću, što predstavlja povredu iz člana 440. ZKP.

Kako povreda iz člana 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje ovih navoda, nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                           Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić