U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Biljane Sinanović, Milunke Cvetković i Radmile Dragičević-Dičić, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr., zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Pantovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kraljevu 6K.br.52/14 od 20.07.2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1402/16 od 21.11.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 08.02.2017. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Pantovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kraljevu 6K.br.52/14 od 20.07.2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1402/16 od 21.11.2016. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu 6K.br.52/14 od 20.07.2016. godine okrivljeni AA i BB su oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ i izrečene su im uslovne osude tako što su im utvrđene kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine koje se neće izvršiti pod uslovom da okrivljeni u roku od 1 (jedne) godine od dana pravnosnažnosti presude ne učine novo krivično delo.

Istom presudom okrivljeni su obavezani da nadoknade troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će biti odlučeno posebnim rešenjem. Oštećena VV je upućena da istaknuti imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1402/16 od 21.11.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Pantovića i branioca okrivljenog BB - advokata Zorana Jablanovića, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Kraljevu 6K.br.52/14 od 20.07.2016. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Zoran Pantović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 1) – 3) i člana 439. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ i člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud saglasno članu 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukine u celini pravnosnažne presude Osnovnog suda u Kraljevu 6K.br.52/14 od 20.07.2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ.1-1402/16 od 21.11.2016. godine ili samo drugostepenu presudu i da predmet vrati na ponovnu odluku, te da naredi da se postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da saglasno članu 492. stav 1. tačka 2) ZKP preinači u celini prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je sud pogrešno kvalifikovao krivično delo za koje je oglasio krivim okrivljenog AA, obzirom da u njegovim radnjama može postojati samo krivično delo sitna krađa u saizvršilaštvu iz člana 210. u vezi člana 33. KZ. Ovo sa razloga jer je u konkretnom slučaju krivično delo krađa izvršeno obijanjem, a vrednost ukradenih stvari iznosi 130.000,00 dinara, dakle ista ne prelazi iznos od 450.000,00 dinara, zbog čega po mišljenju odbrane nisu ostvareni svi bitni elementi krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ, jer kod okrivljenog ne postoji namera da se prisvajanjem pribavi protivpravna imovinska korist veća od imovinskog cenzusa.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se u suštini ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ, a zbog koje okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ čini učinilac dela krađe (član 203) ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni AA zajedno sa okrivljenim BB „... obijanjem, tuđe pokretne stvari oduzeli drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, tako što su nakon prethodno postignutog dogovora sa mal. GG i mal. DD da zajedno obiju kuću oštećene VV i oduzmu novac i vredne stvari ...„ a kako je to bliže opisano u izreci presude, očigledno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom. Kako je u konkretnom slučaju krivično delo krađe izvršeno obijanjem kao jednom od alternativno predviđenih radnji izvršenja ovog oblika krivičnog dela teška krađa (stav 1. tačka 1.), to je bez ikakvog značaja činjenica da ukupna vrednost ukradenih stvari iznosi oko 130.000,00 dinara, odnosno da ista ne prelazi iznos od 450.000,00 dinara. Naime, u slučaju ako vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od 450.000,00 dinara tada se radi o posebnom obliku krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 2. KZ kod koga je kvalifikatorna okolnost vrednost pribavljene imovinske koristi, a ne način izvršenja krađe kao kod krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Imajući u vidu navedeno, to je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju pravilno primenjen krivični zakon pravnom kvalifikacijom krivično-pravnih radnji okrivljenog kao krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ, pa se stoga neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ na štetu okrivljenog.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što suštinski ovu povredu zakona obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, isticanjem da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, jer izvedeni dokazi ne ukazuju da je okrivljeni AA zajedno sa ostalim saizvršiocima izvršio krivično delo za koje je oglašen krivim, zbog čega ga je trebalo osloboditi od optužbe.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ističe da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. Međutim, obrazlažući ovu povredu branilac ne ukazuje u čemu je konkretno sud prekoračio granice svoga ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom i koja konkretno odredba krivičnog zakona je povređena, već samo osporava ocenu utvrđenih činjenica od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza i utvrđenih činjenica, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu radnji okrivljenog. Pored toga, ukazuje se i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP. Kako ove povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog za podnošenje zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, pri čemu samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što u obrazloženju zahteva ne navodi koji konkretno dokaz je nezakonit i iz kojih razloga, dakle ne navodi u čemu se ova povreda zakona tačno sastoji, pa je stoga i u ovom delu zahtev nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Pantovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić