Dok okrivljenog AA za produženo krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. i članom 61. Krivičnog zakonika, za koje je oglašen krivim pod tačkom 1, 2. i 3. prvostepene presude, primenom odredaba članova 4, 42, 50. i 54. KZ OSUĐUJE na NOVČANU kaznu u iznosu od 200.000,00 (dvestotinehiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 6 (šest) meseci od dana pravnosnažnosti presude a ukoliko izrečenu novčanu kaznu ne plati u određenom roku sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih neplaćenih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, stim da kazna ne može biti duža od 6 (šest) meseci.

U preostalom delu, u odnosu na produženo krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 439. tačka 1) ZKP isti zahtev se ODBIJA kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 33K br. 85/19 od 16.09.2019. godine okrivljeni AA, oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. i članom 61. KZ za koje je osuđen na novčanu kaznu u određenom iznosu od 200.000,00 dinara i obavezan da istu plati u roku od 6 (šest) meseci od pravnosnažnosti presude (pod pretnjom zamene novčane kazne kaznom zatvora ukoliko novčanu kaznu ne plati u određenom roku) i krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. KZ za koje mu je izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 4 (četiri) meseca i kojom je istovremeno određeno da se izrečena kazna neće izvršiti ukoliko u roku proveravanja od dve godine ne izvrši novo krivično delo. Istovremeno je obavezan na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara i određeno da će o troškovima punomoćnika privatnog tužioca sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu 1Kž1 333/19 od 26.05.2020. godine odbijena je žalba branioca okrivljenog i navedena prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA adv. Vladimir Rajić, zbog povrede zakona iz člana 439 tačka 1) i člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, okrivljenog oslobodi od optužbe ili ukine u celini ili delimično odluku donetu po redovnom pravnom leku i predmet vrati organu postupka na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavio Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je delimično osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog AA osnovano ukazuje da je pravnosnažnom presudom, u odnosu na krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, opisanog pod tačkom 4. prvostepene presude, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1). ZKP na štetu okrivljenog, na taj način što je okrivljeni oglašen krivim za izvršenje ovog krivičnog dela, iako u njegovim radnjama opisanim pod tačkom 4 izreke prvostepene presude nema zakonskih obeležja tog krivičnog dela.

Naime, odredbom člana 14. stav 1. KZ, propisano je da je krivično delo ono koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno.

Odredbom člana 172. KZ predviđena su zakonska obeležja krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika te je propisano da ovo krivično delo čini lice koje „iznosi ili pronosi štogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi njegovoj časti ili ugledu“ (stav 1.), dok je stavom 2. istog člana propisan teži oblik ovog krivičnog dela koji postoji ukoliko je delo iz stava 1. učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela (stav 1) sastoji se u iznošenju ili pronošenju činjenica iz ličnog ili porodičnog života nekog lica ali samo ako to što se iznosi ili pronosi može škoditi njegovoj časti ili ugledu. Stoga je ovo i uslov postojanja radnje izvršenja te tako i bitni zakonski elemenat ovog krivičnog dela koji kao takav mora biti izričito naveden u izreci presude, tj. da izneto „može škoditi časti ili ugledu“ nekog lica.

Odredbom člana 424. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da će u presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim (osuđujućoj presudi) sud izreći za koje delo se oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona.

U činjeničnopravnom opisu ovog krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude pod tačkom 4 navedeno je da je okrivljeni u označeno vreme „...putem elektronskih medija na društvenoj mreži Facebook, na svom otvorenom profilu... govoreći o odnosu BB iz ... i privatnog tužioca, a aludirajući na moralne osobine privatnog tužioca, u 5,18 minuti izneo da „njih dvojica jednu ženu imaju..““ iz čega jasno proizilazi da se uopšte ne navodi da to što je izneto „može škoditi časti ili ugledu“ privatnog tužioca.

Dakle, u izreci prvostepene presude, nije navedeno da iznete činjenice iz ličnog ili porodičnog života privatnog tužioca mogu škoditi njegovoj časti i ugledu a što predstavlja uslov postojanja radnje izvršenja i zakonsko obeležje krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, niti je to navedeno u optužnom aktu. U takvoj situaciji, prvostepeni sud je po pravilnoj primeni krivičnog zakona, morao da donese oslobađajuću presudu, pa kako to nije učinio, već je okrivljenog oglasio krivim za krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. KZ iako se u njegovim radnjama ne stiču svi bitni elementi nužni za postojanje predmetnog krivičnog dela, to je pravnosnažnom presudom, na štetu okrivljenog, povređen krivični zakon – član 439. tačka 1) ZKP pa ga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP oslobodio od optužbe u odnosu na ovo krivično delo i na osnovu odredbe člana 265. stav 1. ZKP odredio da troškovi postupka u ovom delu padaju na teret budžetskih sredstava suda, odnosno odlučio u smislu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Vladimira Rajića a u odnosu na produženo krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP je neosnovan.

Povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u odnosu na ovo krivično delo, podnosilac zahteva nalazi u tome što u izreci presude i opisu radnje produženog krivičnog dela uvreda, nije navedeno zakonsko obeležje ovog krivičnog dela tj. da je „uvredio drugog“, da se u opisanim radnjama ne sadrže elementi krivičnog dela uvreda već krivičnog dela kleveta „iz ranijeg člana 171. KZ“ koje je dekriminalizovano i više ne postoji te da izrečeno nije upućeno privatnom tužiocu kao ličnosti već kao „javnom funkcioneru, javnoj ličnosti i policajcu“, te da stoga nema ni ovog krivičnog dela.

Iznete navode Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Osnovni oblik krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog. Stavom 2. istog člana je propisan teži oblik ovog krivičnog dela - ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Imajući u vidu zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u tačkama 1, 2. i 3. izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni „1. ... objavio klip... pri čemu je izneo i veći broj uvreda ...za privatnog tužioca rekao: „Taj čovek je zlo koje hoda“...“koliko treba da si nečovek“ te „da je čovek bez savesti“... 2. ... objavio klip... pri čemu je izneo i veći broj uvreda ...za privatnog tužioca naveo: „nedovoljno muško, a nedovoljno častan da bi...“ te „... (nadimak privatnog tužioca) je karcinom koji izjeda društvo“... 3. ... objavio klip... pri čemu je izneo i veći broj uvreda ...predstavljajući privatnog tužioca kao kriminalca naveo: „do svega što je došao „...“ (ovim nadimkom aludirajući na privatnog tužioca tokom sva tri klipa) je došao reketiranjem i ucenjivanjem ljudi“ ... te da njegovi „lepljivi prsti ne dopiru...“ i da „... svoje kriminalne aktivnosti sprovodi krijući se iza značke“ ... „ a sve to putem putem elektronskih medija na društvenoj mreži Facebook, na svom otvorenom profilu, uz navođenje svih elemenata krivice te u vreme kako je to bliže označeno u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da je okrivljeni prema privatnom tužiocu izneo „veći broj uvreda“ u vidu negativnih vrednosnih sudova manifestujući omalovažavanje privatnog tužioca i njegovog ljudskog dostojanstva. Stoga se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim te tako ne i ranijeg krivičnog dela kleveta. Pri tom je bez značaja za postojanje ovog krivičnog dela da li je privatni tužilac „javna ličnost ili javni funkcioner ili policajac“ jer se pod pojmom „drugog“ u gore navedenoj zakonskoj dispoziciji ovog krivičnog dela podrazumeva bilo koje drugo lice pa i „javne ličnosti“.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, tj. da je sud presudom prekoračio optužbu, podnosilac zahteva sagledava u tome što je sud „u potpunosti preformulisao izreku iz privatne krivične tužbe tako da je ista skoro neprepoznatljiva... u svojoj presudi je posebno taksativno razdvojio radnje iz tačke 1 do 3 izreke što nije uneto u privatnoj tužbi, i posebno je preformulisao svaku od ovih radnji izvršenja onako kako to nije izneto u privatnoj tužbi ...“ u kojoj „ne postoje tačke 1 do 4 već su pod tačkom 1 obuhvaćene radnje tri navodna slučaja uvrede, dok je pod tačkom 2 navedeno krivično delo iz člana 172. KZ“ te je tako „u izreci prvostepene presude sve posebno razdvojeno, dopisano i preformulisano“.

Istaknuti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Privatnom krivičnom tužbom okrivljenom AA stavljeno je na teret produženo krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ opisano pod tačkom 1. pri čemu su u tri odvojena stava posebno opisane tri radnje koje ulaze u sastav ovog produženog krivičnog dela i krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ. koje je opisano pod tačkom 2.

Pravnosnažnom presudom protiv koje je podnet ovaj zahtev, sud je u tačkama 1, 2. i 3. izreke opisao tri radnje krivičnog dela uvreda koje je kao i u privatnoj krivičnoj tužbi pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo iz člana 170. stav 2. u vezi sa stavom 1. i članom 61. KZ ali u potpunosti na identičan način opisivanja radnji i bitnih elemenata ovog krivičnog dela kako je to i u privatnoj krivičnoj tužbi opisano pod tačkom 1. u tri odvojena stava dok je pod tačkom 4. izreke presude opisano krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ. i to u potpunosti identično tački 2. iz privatne krivične tužbe.

Postupajući na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud nije prekoračio optužbu.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. U skladu sa time, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već u bitnom ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja i drugih bitnih elemenata krivičnog dela, a u suprotnom, sud narušava ovaj zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

U konkretnom slučaju, nema nikakve činjenične nesaglasnosti između činjeničnog opisa krivičnog dela u presudi i privatnoj krivičnoj tužbi (niti se isto u podnetom zahtevu konkretizuje izuev što se paušalno navodi da je privatna krivična tužba u presudi „skoro neprepoznatljiva“) a navodima u podnetom zahtevu da u privatnoj krivičnoj tužbi, za razliku od presude, ne postoje tačke 1. do 4. već samo tačke 1. i 2, imajući u vidu prethodno izneto, jasno proizilazi da je reč o razlikama u pravnotehničkoj izradi opisa a ne u činjeničnom opisu i bitnim elementima dela na koji način se i ne može počiniti ova povreda postupka.

Stoga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim navode zahteva branioca okrivljenog AA da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP te je zahtev zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog primenom člana 491. stav 1. ZKP, u ovom delu odbio kao neosnovan.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                         Predsednik veća-sudija,

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                               Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić