Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene Slađane Vukadinović, advokat Slavko Pereski, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude i okrivljenu oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje „postupajućem“ sudu, ali drugom veću.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Slađane Vukadinović, je neosnovan.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u konkretnom slučaju okrivljena postupala u stanju nužne odbrane, pa je sud, time što je našao da nema mesta primeni odredbe člana 19. Krivičnog zakonika, učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Po oceni Vrhovnog suda izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu osnovani.

Odredbom člana 19. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna odbrana u smislu člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog lica odbije istovremeni protivpravni napad.

Iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljena Slađana Vukadinović oglašena krivom jer je u vreme i mestu, označenom u izreci presude „... u stanju bitno smanjene sposobnosti da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, usled afektivnog stanja straha za sopstveni život i integritet, u koje stanje se dovela upotrebom alkohola i anksiolitika diazepama, svesna svog dela i htela njegovo izvršenje, sa umišljajem pokušala da liši života oštećenog AA, na taj način što je došla u kuću oštećenog, gde se oštećeni nalazio sa svojom bivšom suprugom BB, sa kojima je neposredno pre toga bila u ugostiteljskom objektu...., gde su konzumirali alkohol, te je pivskom flašom koju je uzela iz frižidera udarila oštećenog u predelu glave, od kog udarca je oštećeni zadobio povredu i počeo da krvari, nakon čega je došlo najpre do verbalnog sukoba okrivljene i oštećenog, u toku kojeg je okrivljena počela da lupa i baca stvari po kući, te su počeli međusobno da razmenjuju udarce, nakon čega je okrivljena razbila staklenu čašu i sa krhotinama stakla posekla oštećenog po grudima, te u trenutku kada je oštećeni bio okrenut leđima od nje, uzela nož dužine oštrice 11cm i zabola oštećenom u predelu leđa, usled čega je oštećeni zadobio tešku telesnu povredu opasnu po život...nakon čega je okrivljena i dalje držeći nož u podignutoj ruci pokušala da povredi oštećenog kako bi ga lišila života, u čemu je okrivnjenu sprečila BB, koju je tom prilikom okrivljena ugrizla za ruku, a potom izašla iz kuće i predmetni nož bacila na terasu pomoćnog objekta u dvorištu, pri čemu je bila svesna da je njeno delo zabranjeno“.

Institut nužne odbrane, kako je propisan članom 19. Krivičnog zakonika, pretpostavlja postojanje protivpravnog i istovremenog napada koji je usmeren na pravno zaštićena dobra okrivljenog ili drugog lica, kao i preduzimanje radnje koja je nužna da se takav napad odbije. Samo ukoliko su ovi uslovi kumulativno ispunjeni, može se raditi o nužnoj odbrani ili o eventualnom prekoračenju iste.

Međutim, iz utvrđenog činjeničnog opisa u konkretnom slučaju, ne proizilazi da su radnje okrivljene imale karakter nužne odbrane, imajući u vidu da iz istog proizilazi da je okrivljena prvo uzela pivsku flašu kojom je oštećenog udarila u predelu glave, usled čega je oštećeni počeo da krvari, nakon čega je usledio verbalni sukob, a zatim i međusobna fizička konfrontacija između okrivljene i oštećenog, tokom koje je okrivljena razbila staklenu čašu i istom takođe nanela oštećenom povredu, a potom je, u trenutku kada joj je oštećeni bio okrenut leđima, okrivljena uzela nož i zadala mu ubod u predelu leđa, nanevši mu tešku telesnu povredu opasnu po život. Ovakav sled događaja jasno ukazuje da se radnje okrivljene ne mogu podvesti pod nužnu odbranu, jer izostaje osnovni uslov – istovremenost i neophodnost odbrane. Naime, prvobitna radnja (udaranje flašom) nije bila reakcija na napad, već iniciranje sukoba od strane okrivljene. Kasniji fizički obračun je imao karakter međusobne tuče, u kojoj se ne može govoriti o tipičnoj situaciji nužne odbrane. Najzad, ubod nožem zadat je u momentu, kada je oštećeni bio leđima okrenut okrivljenoj, dakle dok se nalazio u položaju koji ne ukazuje na postojanje istovremenog protivpravnog napada, pa isti nije predstavljao neophodnu meru radi odbijanja napada, već samostalnu napadačku radnju okrivljene.

Kako radnje okrivljene opisane u izreci presude ne predstavljaju odbijanje protivpravnog i istovremenog napada, već kontinuirano preduzimanje napadačkih radnji koje ispunjavaju obeležja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, kako ih je pravilno pravno kvalifikovao nižestepeni sud, to Vrhovni sud, navode branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 19. Krivičnog zakonika, ocenjuje kao neosnovane.

Nadalje, u podnetom zahtevu branilac okrivljenog ukazuje na nerazumljivost izreke, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a pored toga i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima kojima osporava razloge pobijanih presuda, dok ostalim navodima zahteva, branilac činjenično osporava ocenu dokaza, posebno nalaza i mišljenja veštaka psihijatra i na toj osnovi nastoji da relativizuje činjenični supstrat i radnje okrivljene eventualno podvede pod krivično delo iz člana 115. Krivičnog zakonika, čime zapravo ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP.

Kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povreda člana 440. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković