Istom presudom prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti vezano za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovanje tuđom imovinom u trajanju od 6 (šest) godina od pravnosnažnosti presude, a vreme provedeno u zatvoru ne uračunava se u vreme trajanja ove mere. Određeno je da se oduzima imovinska korist pribavljena krivičnim delom i to od okrivljenog V.S. u iznosu od 3.575.000,00 dinara, od preduzeća J. DOO K. u iznosu od 7.306.852,30 dinara i od M. b. sada K. A. a.d. N.S. u iznosu od 5.103.080,00 dinara, te su svi obavezani da ove novčane iznose uplate u budžet Republike Srbije u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude. Oštećeno preduzeće P. K., čiji je pravni sledbenik preduzeće A. iz K., je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeno na parnični postupak. Okrivljeni je obavezan da plati sudu paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i troškove krivičnog postupka u iznosu o kojem će biti odlučeno posebnom odlukom, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

U stavu II izreke presude je prema okrivljenima V.S. i LJ.S., na osnovu člana 422. tačka 3) ZKP, odbijena optužba i to da je okrivljeni V.S. izvršio tri krivična dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1 KZ, a okrivljena LJ.S. produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Određeno je da troškovi uzrokovani vođenjem krivičnog postupka protiv okrivljene LJ.S., a o kojima će biti odlučeno posebnom odlukom, padaju na teret budžetskih sredstava.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1-516/14 od 09.06.2014. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog V.S. i preinačena je presuda Višeg suda u Kraljevu 2K.4/10 od 03.02.2014. godine u stavu I izreke u osuđujućem delu i to samo u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Kragujevcu okrivljenom V.S. za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 2 godine, a za produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 3) i 4) KZ u vezi člana 61. KZ mu utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i zatim ga je primenom odredaba članova 4, 42, 45, 54, 60. i 63. KZ osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 09.11.2004. godine do 09.02.2005. godine. Okrivljenom je shodno odredbi člana 85. KZ izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje i rukovanje tuđom imovinom u trajanju od 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci, s tim što se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere. Žalba Višeg javnog tužioca u Kraljevu i žalba branioca okrivljenog u ostalom delu su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena, dok je u stavu II izreke u odbijajućem delu prvostepena presuda ostala nepromenjena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog V.S. - advokat M.V. zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u celini preinači pravnosnažne presude Višeg suda u Kraljevu 2K.4/10 od 03.02.2014. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1-516/14 od 09.06.2014. godine i okrivljenog V.S. oslobodi od optužbe ili da ukine u celini presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1-516/14 od 09.06.2014. godine i predmet vrati Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovno suđenje, te da odredi da se izvršenje presude Višeg suda u Kraljevu 2K.4/10 od 03.02.2014. godine preinačene presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1-516/14 od 09.06.2014. godine odloži do odluke po zahtevu u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 61. KZ i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev odbačen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 61. KZ branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pogledu krivičnih dela koja su predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i to Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“ br. 85/2005 i 88 od 14.10.2005. godine) koji je stupio na snagu dana 01.01.2006. godine, pa ni institut produženog krivičnog dela iz člana 61. tog zakona, obzirom da se ne radi o institutu koji u konkretnom slučaju dovodi do blažeg položaja okrivljenog, pa samim tim Krivični zakonik nije blaži od Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“ br. 26/77, ... „Službeni glasnik RS“ br. 16/90, ... 39/03 od 11.04.2003.godine). Ovo, imajući u vidu da primena člana 61. stav 5. KZ i samo sabiranje iznosa imovinske koristi pribavljene pojedinačnim radnjama, po mišljenju branioca, predstavlja okolnost koja dovodi do toga da je Krivični zakonik teži po učinioca od Krivičnog zakona Republike Srbije koji je važio u vreme izvršenja radnji koje se stavljaju na teret okrivljenom i za koje je oglašen krivim, a koji zakon nije poznavao institut produženog krivičnog dela, već se praksa sudova u odnosu na produženo krivično delo svodila na konstrukciju produženog dela samo ako je to bilo u korist okrivljenog.

Izneti navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili Krivični zakonik kao blaži za okrivljenog od Krivičnog zakona Republike Srbije koji je važio u vreme izvršenja radnji za koje je okrivljeni oglašen krivim, pravilno nalazeći da je institut produženog krivičnog dela iz člana 61. Krivičnog zakonika u konkretnom slučaju povoljniji za okrivljenog. Ovo zbog toga što i samo za sebe delo opisano pod tačkom a)-1) izreke prvostepene presude sadrži sva bitna obeležja kvalifikovanog oblika krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, jer vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara. Druga radnja opisana pod tačkom a)-2) sadrži sva bitna obeležja kvalifikovanog oblika krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer pribavljena imovinska korist prelazi iznos od 450.000,00 dinara, a obe radnje, iako sadrže sve elemente dva pojedinačna krivična dela, ulaze u sastav jednog produženog krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. Iako visina imovinske koristi predstavlja zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim radnjama, pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela u konkretnom slučaju odgovara i radnji jednog pojedinačnog dela, jer bi okrivljeni za radnje opisane pod tačkom a)-1) bio oglašen krivim za kvalifikovano krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Zbog toga se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da je sabiranje novčanih iznosa pribavljene imovinske koristi dovelo do toga da produžena krivična dela dobiju težu kvalifikaciju u odnosu na pojedinačna krivična dela koja su njima obuhvaćena. U konkretnom slučaju, primena instituta produženog krivičnog dela iz člana 61. KZ predstavlja pogodnost za okrivljenog, iz razloga što on nije oglašen krivim za dva krivična dela, već samo za jedno krivično delo bliže označeno pod tačkom a) izreke prvostepene presude. Primena instituta produženog krivičnog dela je povoljnija za okrivljenog i kod produženog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 3) i 4) KZ bliže opisanog pod tačkama b)-3), 4), 5), 6) i 7) izreke prvostepene presude, iz razloga što okrivljeni nije oglašen krivim za pet krivičnih dela, već samo za jedno krivično delo, te su navodi zahteva branioca okrivljenog da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i ovde neosnovani.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ukazuje da su pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, isticanjem da bi, pošto se radnje okrivljenog ne mogu kvalifikovati kao radnje krivičnog dela u produženom trajanju, svaka radnja odvojeno za sebe zastarevala, pa bi tako zastarela i radnja opisana pod tačkom a)-2) izreke presude, budući da je datum izvršenja ove radnje 11.05.2004. godine i da je ostvarena imovinska korist ispod 1.500.000,00 dinara, a u kom slučaju bi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za ovu radnju nastupila u roku od 10 godina.

Pored činjenice da je primena instituta produženog krivičnog dela iz člana 61. KZ u konkretnom slučaju povoljnija za okrivljenog, radnje izvršenja produženog krivičnog dela izgubile su krivičnopravnu samostalnost i ne mogu se posmatrati odvojeno u smislu računanja kada nastupa apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja već se tok i rokovi zastarelosti posmatraju u odnosu na krivično delo kao celinu, pa su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog u pogledu nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja samo u odnosu na jednu radnju koja je ušla u sastav produženog krivičnog dela. Iz tih razloga ne stoji ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano u zahtevu ukazuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.S. u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da krivično delo bliže opisano pod tačkom a)-1) izreke presude nije krivično delo, jer nedostaje bitan element krivičnog dela i to pribavljanje protivpravne imovinske koristi, a što bi po oceni ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 234. KZ zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac ovu povredu zakona suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da okrivljeni nije mogao da sebi ostvari protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.500.000,00 dinara, jer taj iznos fizički nikada nije bio u njegovom pritežanju, niti na njegovom računu, obzirom da je ugovor o prodaji preduzeća P. a.d. raskinut i da okrivljenom kao kupcu nije vraćen nikakav iznos koji je na ime prodajne cene uplatio, a koji navodi, u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza u pravnosnažnim odlukama.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog (dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5. ZKP) na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4.).

Imajući u vidu da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, a da suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, a što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, a zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Pored toga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je odbačen i u delu u kome branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 234. KZ, obzirom da je u tom delu zahtev podnet zbog povrede zakona koja nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Naime, branilac okrivljenog ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 234. KZ ističe da okrivljeni ne može da odgovara za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je oglašen krivim, jer je to potpuno novo krivično delo propisano Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, koje nije bilo propisano kao krivično delo u vreme izvršenja radnji i samim tim je njegova retroaktivna primena zabranjena.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 486. stav 2. ZKP propisano da o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1.) Vrhovni kasacioni sud odlučuje samo ako smatra da je reč o pitanju od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, te imajući pri tome u vidu da je branilac okrivljenog ukazao na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 234. KZ, a koja povreda zakona je identična povredi o kojoj se Vrhovni kasacioni sud već izjasnio u svojim presudama Kzz 384/2014 od 08.05.2014. godine, Kzz 460/2014 od 21.05.2014. godine (koje presude su dostupne licima koja imaju pravni interes), a kojima je o istovetnom pravnom pitanju već odlučeno i odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih donošenjem meritorne odluke o pitanju od značaja za pravilnu primenu prava, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izneta povreda zakona nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.S. - advokata M.V., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 4) ZKP i članova 485. stav 4. i 486. stav 2. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                               Nevenka Važić,s.r.