Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić i Svetlane Tomić Jokić, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr, zbog krivičnog dela krijumčarenje u saizvršilaštvu iz člana 236. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB - advokata Nenada Ćirića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 49/24 od 01.04.2025. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 394/25 od 24.06.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 16.09.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB - advokata Nenada Ćirića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 49/24 od 01.04.2025. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 394/25 od 24.06.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 49/24 od 01.04.2025. godine:

-okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela krijumčarenje u saizvršilaštvu iz člana 236. stav 1. u vezi člana 33. KZ, izrečena mu je uslovna osuda i to tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno određeno da se navedena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude,

-okrivljeni BB oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela krijumčarenje u saizvršilaštvu iz člana 236. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje mu je sud utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, te je opozvao uslovnu osudu izrečenu presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 665/22 od 26.09.2022. godine i uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci, te ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, Okrivljeni su upozoreni da, ukoliko ne plate novčane kazne u ostavljenom roku, sud će iste zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, ukoliko okrivljeni plate samo deo novčane kazne, sud će ostatak kazne srazmerno zameniti kaznom zatvora, a ako okrivljeni isplate ostatak novčane kazne izvršenje kazne će se obustaviti. Istom presudom, okrivljenom AA i BB u izrečene kazne zatvora uračunato je i vreme provedeno u zadržavanju od 03.05.2023. godine do 04.05.2023. godine. Na osnovu člana 87. u vezi člana 236. stav 3. KZ od okrivljenih je oduzeta roba, a na osnovu člana 87. KZ u vezi člana 236. stav 4. KZ oduzeto je prevozno sredstvo – autobus marke „...“, dok je na osnovu člana 87. KZ prema okrivljenom BB je izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta i to mobilnog telefona. Odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 394/25 od 24.06.2025. godine odbijena je žalba branioca okrivljenih AA i BB - advokata Nenada Ćirića kao neosnovana i presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 49/24 od 01.04.2025. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zajednički branilac okrivljenih AA i BB - advokat Nenad Ćirić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan, pobijane presude preinači u celini u oslobađajuće ili iste ukine i predmet vrati na ponovni postupak prvostepenom ili drugostepenom sudu. Stavljen je i predlog u smislu člana 488. stav 2. i 3. ZKP, kao i predlog da se stavi van snage mera bezbednosti oduzimanja predmeta – autobusa marke „...“.

Vrhovni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenih kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP. Navedene povrede zakona branilac obrazlaže navodima da su nižestepeni sudovi utvrdili da postoji prvo alternativno postavljeno obeležje bića krivičnog dela, odnosno da se okrivljeni bave prenošenjem robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora, te da sud smatra da je namera bavljenja dokazana time što se u policijskoj evidenciji navedeni prevoznik već više puta pojavljivao kao prevoznik kod koga je kontrolom na tajnim skrivitim mestima u fabričkim šupljinama i prerađenim delovima vozila pronalažena neprijavljena roba. Po stavu odbrane, da bi se ovako nešto moglo tvrditi, a ukoliko je sud smatrao ovu činjenicu kao jednim od pokazatelja namere bavljenja prenošenjem robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora onda je morao isto sa sigurnošću utvrditi, a to je moguće jedino pisanim dokazima na koje se pozivaju svedoci – pravnosnažnim odlukama i službenim evidencijama. Dalje se navodi da u toku postupka nije utvrđeno ni dokazano da su se okrivljeni dugotrajno posvetili prenošenju robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora ili da su barem imali takvu nameru, te da je pogrešno sud smatrao dokazanom nameru bavljenja prenošenja robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora i da nije dovoljno kao što sud smatra da je delo učinjeno samo jednom radnjom. U vezi sa iznetim, branilac navodi da je okrivljeni AA ukazivao da je želeo da dođe do novca zbog bolesti oca, te zaključuje da isti nije imao nameru da se bavi stalnim prenošenjem robe preko carinske linije izbegavajući mere carinskog nadzora, već samo kako bi došao do novca radi pomaganja u lečenju oca. Stoga je stav odbrane, da je u konkretnom slučaju, nemoguće govoriti o postojanju krivičnog dela „krijumčarenje“, već eventualno o postojanju krivičnog dela „nedozvoljena trgovina“.

Na opisani način, iako se branilac formalno poziva na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, koje su zakonom dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, isti iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, vezanu za postojanje radnje izvršenja krivičnog dela i umišljaja odnosno nameru okrivljenih i na svojim činjeničnim zaključcima, drugačijim od onih utvrđenih pobijanim presudama, zasniva i svoj stav da u radnjama okrivljenih nema elemenata krivičnog dela za koje su oglašeni krivim, odnosno da je sud pogrešno primenio zakon u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela za koje su oglašeni krivim, na koji način, po stavu Vrhovnog suda, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenih kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja je takođe zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona branilac okrivljenog, a kako i sam numeriše, ukazuje na povredu zakona iz člana 16. ZKP, koju detaljno i obrazlaže pod tačkom 2. zahteva.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koju obrazlaže navodima da je nepravilna odluka o krivičnoj sankciji – izricanju mere bezbednosti oduzimanja predmeta, jer u pogledu izrečene mere bezbednosti oduzimanje predmeta ne postoji zakonski razlog za oduzimanje autobusa i mobilnog telefona.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog suda, branilac, iako se poziva na zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 439. tačka 3) ZKP) isti u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 2. ZKP.

Međutim, činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 16. i 441. stav 2. ZKP nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nisu dozvoljeni razlozi, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih AA i BB - advokata Nenada Ćirića, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković