Protiv ovih presuda branilac okrivljenog, advokat M.K., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i tačka 4. u vezi člana 438. stav 1. tačka 8, člana 438. stav 2. tačka 1, člana 439. stav 1. tačka 1. i tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i navedene presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe zbog krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret ili da ih ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije pozvao na sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.I. pobijaju pravnosnažne presude, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, ukazivanjem da presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, time što je u izreci prvostepene presude kao vreme izvršenja krivičnog dela označen period od 21.06. do 24.08.2009. godine, iako je prema ekonomsko-finansijskom veštačenju iznos neuplaćenog poreza od 1.008.515,00 dinara, nastao u periodu od 21.06. do 05.08.2009. godine, tako da, prema navodima zahteva, za period od 05.08. do 24.08.2009. godine, predmet optužbe nije potpuno rešen.

Ovo stoga, jer je u izreci prvostepene presude i u dispozitivu optužnog akta naveden isti vremenski period – od 21.06.2009. do 24.08.2009. godine, kao vreme izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, pri čemu je Osnovni javni tužilac u Kruševcu podneskom br. Kt 1833/10 od 07.10.2010. godine, nakon obavljenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, izmenio dispozitiv optužnog predloga tako što je okrivljenom stavio na teret izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa u iznosu od 1.008.515,00 dinara, koji iznos je označen i u izreci pravnosnažne presude, prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke u delu koji je povoljniji za okrivljenog, a kojim su utvrđene poreske obaveze okrivljenog samo na osnovu onog evidentiranog prometa koji je potpisan od strane okrivljenog.

Sledstveno iznetom, po nalaženju ovog suda, a nasuprot navodima zahteva, predmet optužbe je u potpunosti rešen, pa je zahtev branioca okrivljenog u delu kojim se ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, ocenjen kao neosnovan.

Pobijajući pravnosnažnu presudu zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog navodi da se presuda zasniva isključivo na iskazima svedoka P.V. i B.S., sa kojima je okrivljeni u lošim odnosima i koji su privilegovani svedoci u smislu člana 95. stav 2. ZKP, kao i da su iskazi ovih svedoka u suprotnosti sa iskazima ostalih saslušanih svedoka i sa nalazom i mišljenjem veštaka i da bi bez tih dokaza, morala doneti oslobađajuća presuda. Iznetim navodima branilac okrivljenog osporava ocenu izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda i time osporava pravnosnažnu presudu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja što u smislu člana 485. stav 4. ZKP nije propisano kao razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev, pa je zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je prvostepenom i drugostepenom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da delo koje je okrivljenom stavljeno na teret nije krivično delo, jer ne sadrži bitne elemente koji čine obeležja krivičnog dela iz člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da postojanje poreske obaveze „E…“, nije utvrđeno konačnom odlukom poreskih organa u upravnom postupku, a prema nalazu i mišljenju veštaka to je poreska obaveza „E…“, kojim navodima se po oceni ovoga suda činjenično stanje utvrđeno u redovnom krivičnom postupku osporava kao pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Branilac okrivljenog se u zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodeći da je u pogledu predmetnog krivičnog dela primenjen zakon koji se ne može primeniti, zbog toga što ostali javni prihodi iz člana 81. Zakona o porezu na dohodak građana, u konkretnom slučaju ne mogu imati za osnovicu zaradu, a u samoj izreci se navodi da se radi o prisvajanju novca, jer, prema navodima zahteva, takvo korišćenje novčanih sredstava može predstavljati jedino prihod od kapitala iz člana 61. stav 1. tačka 4. Zakona o porezu na dohodak građana, kojim navodima branilac okrivljenog takođe pobija pravnosnažnu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog i u delu kojim se ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen Krivični zakon iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, ocenio nedozvoljenim, jer, iako navedene povrede zakona predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje zahteva od strane okrivljenog, branilac okrivljenog ih obrazlaže navodima kojima se suštinski ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što odredbom člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, nije predviđeno kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                       Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                     Janko Lazarević,s.r.