Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 br.110/25 od 06.06.2025. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA - advokata Vanje Vukićevića, presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br.451/23 od 01.11.2024. godine preinačena je u samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljeni AA zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, zbog kog je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara, koju je dužan da plati i u roku od tri meseca od dana izvršnosti presude, a ako okrivljeni ne plati novčanu kaznu u tom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je ista žalba u ostalom delu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Vanja Vukićević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan i ukine pobijane presude, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosni na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, obzirom da je u konkretnom slučaju došlo do prekoračenja optužbe, jer je u činjenični opis dispozitiva presude sud uneo subjektivne elemente krivičnog dela koji su izostavljeni u navodima privatne tužbe.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na isto krivično delo - uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe precizirane na glavnom pretresu dana 13.08.2024. godine.

Pored toga, u dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe privatnog tužioca BB od 26.04.2024. godine, precizirane 13.08.2024. godine, navedeno je da je okrivljeni AA dana 25.09.2023. godine privatnom tužiocu uputio reči uvrede na način bliže opisan u istom, te da je tom prilikom postupao u uračunljivom stanju, svestan svog dela, čije je izvršenje hteo i svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je i u izreci prvostepene presude navedeno da je kritičnom prilikom okrivljeni postupao u uračunljivom stanju, da je bio svestan svog dela i svegstan da je njegovo zabranjeno, te da je izvršenje ovog krivičnog dela hteo, dakle, istovetno kao u dispozitivu optužnog akta, to je očigledno da pobijana pravnosnažna presuda nije doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Nesnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, branilac u podnetom zahtevu navodi da je odredbom člana 170. stav 4. KZ propisano da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. tog člana učinilac ukoliko je njegovo izlaganje dato radi zaštite opravdanih interesa i ukoliko se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja, pa kako u rečima okrivljenog AA, koje su upućene privatnom tužiocu kritičnom prilikom, nema namere omalovažavanja niti vređanja, to u radnjama okrivljenog ne stoje bitni elementi predmetnog krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšteusvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Članom 170. stav 4. KZ propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Prema tome, odredbom člana 170. stav 4. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela, pa ovo krivično delo neće postojati ukoliko su kumulativno ostvareni prethodno navedeni objektivni i subjektivni uslovi.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, datom u izreci prvostepene presude, naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja, koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi privatnog tužioca, obzirom da mu je okrivljeni uputio reči „ti si nasilnik i kriminalac, loš si otac i treba ti oduzeti decu!“, a koje reči objektivno posmatrano predstavljaju uvredu, odnosno izjavu omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva, te koje su kod privatnog tužioca izazvale osećaj uvređenosti, tako i subjektivne, koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Navedene uvredljive reči, prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljeni nije izneo u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz 170. stav 4. KZ.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, isticanjem da je odredbom člana 170. stav 3. KZ propisano da ako je uvređeni uvredu uzvratio, sud može obe ili jednu stranu kazniti ili osloboditi od kazne, te da je sud u skladu sa navedenim članom okrivljenog mogao osloboditi odgovornosti.

Međutim, kako je navedenim članom propisana samo mogućnost oslobođenja od kazne, a ne i obaveza suda da u svakom konkretnom slučaju to i učini, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, obzirom da se u preostalom delu zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz članlja 438. stav 2. tačka 2) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu člana 440. ZKP, i polemiše sa verodostojnošću iskaza saslušanih svedoka u toku postupka i njihovom ocenom od strane prvostepenog suda, pa kako navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je Vrhovni sud podneti zahtev u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog SS zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je i u odnosu na stav I prvostepene presude, kojom je okrivljeni BB (privatni protivtužilac) oslobođen od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, međutim kako su u smislu odredbe člana 483. stav 1. i 3. ZKP ovlašćena lica za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo Vrhovni javni tužilac, branilac i okrivljeni, i to okrivljeni isključivo preko branioca, imajući u vidu da u ovom delu branilac okrivljenog AA zahtev podnosi protiv dela odluke koji se odnosi na okrivljenog BB, to je u ovom delu podneti zahtev odbačen jer je podnet od strane neovlašćenog lica.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbu člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 483. i člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković