Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Loznici K br. 187/19 od 02.06.2020. godine i Višeg suda u Šapcu 2Kž1. 203/20 od 03.11.2020. godine, pobijajući drugi stav izreke presude, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Predrag Filipović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) Zakonika o krivičnom postupku i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, kao i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i donese presudu „u skladu sa članom 492. stav 1. tačka 2) ZKP, a ako to ne učini onda da donese presudu u skladu sa članom 492. stav 1. tačka 1) ZKP, a ako ni to ne učini da onda donese presudu u skladu sa članom 493. Zakonika o krivičnom postupku“.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev, te je nakon ocene iznetih navoda našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na istaknutu povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na pogrešnu odluku drugostepenog suda u delu odluke o troškovima krivičnog postupka. Obrazlažući istaknutu povredu branilac navodi da je drugostepeni sud pogrešno odlučio da troškovi krivičnog postupka padnu na teret okrivljenog i time učinio povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, iz razloga što po braniočevim navodima, ne mogu Osnovnom javnom tužiocu pripadati troškovi kada ih nije tražio, niti privatnom tužiocu BB koji, s obzirom da je optužbu zastupao Osnovni javni tužilac u Loznici, nije ni imao nužnih troškova, a sa svojom privatnom tužbom u pogledu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, nije uspeo.

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP propisano je da kad sud okrivljenog oglasi krivim izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

Samim tim, imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, kao i činjenicu da je okrivljeni AA oglašen krivim za krivično delo iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ), za koje se goni po službenoj dužnosti, to je pravilno sud obavezao okrivljenog da naknadi troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem, pa su suprotni navodi izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni kao neosnovani.

Dalje u zahtevu branilac navodi da okrivljeni AA nije dao povoda za verbalni sukob između njega i oštećenog BB, već je oštećeni BB bez ikakvog poziva i najave došao u dvorište okrivljenog i nije hteo da napusti dvorište dok nije uzrokovao verbalni sukob, pri čemu fizičkog sukoba nije ni bilo već je potpuno isceniran. Osim toga branilac ukazuje da taj navodni sukob nije video niko od svedoka, a u pogledu povreda koje je pretrpeo oštećeni nije dostavljena valjana medicinska dokumentacija i rendgenski snimci na osnovu kojih bi se obavilo veštačenje i pouzdano utvrdio mehanizam nastanka povrede te su izostali pouzdani dokazi kojima se mogla pokloniti vera i na osnovu kojih bi se nesumnjivo utvrdilo da je okrivljeni izvršio krivično delo iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Ovakvim navodima gde branilac daje sopstvenu verziju događaja i ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u pobijanim presudama, te suštinski polemiše sa ocenom suda o izvedenim dokazima zapravo se osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepnom i potvrđeno drugostepenom presudom (član 440. ZKP).

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, taksativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge iz kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kako se zbog činjeničnog stanja, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti ne može podneti to je isti u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Pored toga u zahtevu branilac kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno.

Međutim, kako branilac okrivljenog ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoje navedene bitne povrede, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje. Osim toga zahtev u delu u kome se ističe da Vrhovni kasacioni sud sastavnim delom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti treba smatrati i žalbe okrivljenog protiv prvostepenih odluka i podneske od 23.07.2020. i 18.04.2018. godine, takođe nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, jer se ne konkretizuju učinjene povrede zakona, niti iste obrazlažu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 484. i člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić