Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br. 619/19 od 27.06.2019. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Šapcu, presuda Osnovnog suda u Šapcu 5K br.197/2019 od 25.04.2019. godine preinačena je u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljena AA zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je prvostepenom presudom oglašena krivom, osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja kazna će se na osnovu člana 45. stav 5. KZ izvršiti na taj način što okrivljena ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičniih sankcija, s tim da ako okrivljena jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne izvrši u Zavodu za izvršenje kazne zatvora, kao i na novčanu kaznu u iznosu od 150.000,00 dinara, koju kaznu je dužna da plati u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti presude, s tim što ukoliko okrivljena u ostavljenom roku ne plati novčanu kaznu, ista će se zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA – advokat Svetislav Živković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da branilac ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljene AA je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne opredeljujući konkretno povredu zakona.

U obrazloženju zahteva, branilac navodi da je nižestepenim presudama učinjena povreda zakona na štetu okrivljene koja se sastoji „u povredi pravnog načela primene specijalnog zakona, kao blažeg zakona“, obzirom da se prema pravnosnažnoj presudi radnja izvršenja krivičnog dela okrivljene svodi na prikrivanje podataka od značaja za utvrđivanje poreske obaveze koji se odnose na uvoz 476 polovnih motornih vozila u periodu od 20.05.2015. godine do 27.10.2015. godine, a o čemu je bila u obavezi da dostavi godišnji izveštaj zbog obračuna naknade za plaćanje ekološke takse, pa kako prema stavu branioca, „dostavljanje“ odnosno „nedostavljanje“ izveštaja nije činjenica koja stvara obavezu plaćanja ove naknade, niti je od značaja za utvrđivanje obaveze, to je sud oglašavajući okrivljenu krivom, učinio povredu krivičnog zakona na štetu okrivljene.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Krivično delo poreska utaja iz člana 229. KZ ima tri alternativno postavljene radnje izvršenja. Prva radnja izvršenja jeste davanje lažnih podataka o zakonito stečenim prihodima o predmetima ili drugim činjenicama od značaja za utvrđivanje obaveze plaćanja poreza, doprinosa ili dažbina. Druga radnja izvršenja jeste neprijavljivanje zakonito stečenih prihoda, odnosno predmeta ili drugih činjenica koje su od uticaja za utvrđivanje obaveze plaćanja poreza, doprinosa ili dažbina, a pored toga, radnja izvršenja može biti i prikrivanje na neki drugi način podataka koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom okrivljena je oglašena krivom što je u periodu od 20.05.2015. godine do 31.03.2016. godine, u uračunljivom stanju, svesna zabranjenosti svog dela, kao vlasnik i direktor Privrednog društva „BB“ DOO ..., u nameri da potpuno izbegne plaćanje propisanih dažbina, prikrivala Agenciji za zaštitu životne sredine RS podatke koji se odnose na uvoz 476 polovnih motornih vozila uvezenih u periodu od 20.05.2015. godine do 37.10.2015. godine, a što je bila u obavezi da do 31.03.2016. godine dostavi u godišnjem izveštaju o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda, na osnovu kojih podataka bi Privrednom društvu bila obračunata naknada za plaćanje ekološke takse u Budžet Republike Srbije u skladu sa članom 4. Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, a na koji način je izbegla plaćanje obaveza po navedenom uvozu za 2015. godinu u ukupnom iznosu od 7.797.360,00 dinara, za koji iznos je oštetila Budžet Republike Srbije, pri čemu je bila svesna svog dela i htela njegovo izvršenje.

Kako, dakle, iz činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude proizilaze sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je okrivljena AA oglašena krivom, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Pored toga, u zahtevu se ističe da radnje okrivljene predstavljaju prekršaj, a ne krivično delo, u smislu člana 15a Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, pa kako navedena uredba predstavlja „lex specialis“ u odnosu na krivični zakon, to je prema stavu branioca u konkretnom slučaju morao biti primenjen „lex specialis“ u odnosu na okrivljenu, imajući u vidu pravno načelo primene blažeg zakona za učinioca.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, Vrhovni kasacioni sud ocenio je kao neosnovane. Ovo stoga što iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je okrivljena oglašena krivom, obzirom da je kao direktor preduzeća „BB“ očigledno prikrila podatke Agenciji za zaštitu životne sredine RS na osnovu kojih podataka bi Privrednom društvu „BB“ bila obračunata naknada za plaćanje ekološke takse u Budžet Republike Srbije, te se u konkretnom slučaju, suprotno navodima branioca okrivljene, ne može raditi o prekršaju u smislu člana 15. Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada.

Nadalje, u istom zahtevu se ističe i da kod okrivljene nije postojao direktan umišljaj – namera izbegavanja plaćanja poreza i drugih propisanih dažbina, odnosno da nije imala nikakav motiv, niti nameru da prikrije podatke od značaja za utvrđivanje propisane obaveze, a što je zakonsko obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ.

Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljene polemiše sa postojanjem namere okrivljene u konkretnom slučaju i iznosi svoje činjenične zaključke da okrivljena nije imala motiv, odnosno nameru da preduzetim radnjama izbegne plaćanje ekološke takse, te dakle izloženim navodima zahteva branilac okrivljene u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. st. 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić