Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 935/14 od 13.06.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenih D.Z. i R.S., a presuda Osnovnog suda u Užicu K 242/12 od 04.04.2014. godine je potvrđena, dok je žalba okrivljenog R.S. odbačena kao neblagovremena.

Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog D.Z., advokat D.P., zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP, 438. stav 1. tačka 8) ZKP i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je pobijanim presudama povređen zakon na štetu okrivljenog D.Z., te da ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog D.Z. osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog D.Z. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da ''prvostepeni sud nije utvrdio, odnosno nije dokazao optužbu nadležnog javnog tužioca'', jer je okrivljenom D.Z. optužbom stavljeno na teret da je sa okrivljenim S. podelio iznos od 10.500 evra, a u izreci prvostepene presude ne stoji nigde da je ta činjenica i dokazana, a izvedeni dokazi govore suprotno zbog čega po oceni branioca okrivljenog D.Z. pobijanom pravnosnažnom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Iznete navode branioca okrivljenog D.Z. da je prvostepenom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon jer je ista doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane.

Naime, kako su okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu oglašeni krivim da su izvršili krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, jer su kritičnom prilikom u nameri da sebi i jedan drugom pribave protivpravnu imovinsku korist, preduzeli radnje opisane u izreci prvostepene presude, kojima su za iznos od 10.500 evra naneli imovinsku štetu oštećenom R.Š., činjenica koju branilac ističe u zahtevu da je optužnim aktom okrivljenima stavljeno na teret i to da su predmetni novac podelili između sebe, a koja je izostala iz izreke pobijane prvostepene presude, po oceni ovog suda, ne utiče na obeležja predmetnog krivičnog dela. Pritom, prvostepeni sud na strani 11 obrazloženja pobijane presude ističe da je tokom postupka utvrđeno delimično drugačije činjenično stanje od onoga kako je to opisano u izreci optužnog akta, te da je u skladu sa tako utvrđenim činjeničnim stanjem izvršena „korekcija optužnih navoda izreke“, a kojim izmenama nije povređen objektivni i subjektivni identitet optužbe. S tim u vezi, po nalaženju ovog suda, pobijanom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Užicu nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, na način kako se to ukazuje zahtevom branioca okrivljenog D.Z., jer činjenica da li su okrivljeni između sebe podelili iznos od 10.500 evra ili ne, u konkretnom slučaju ne predstavlja nikakvu posebnu tačku optužbe, te stoga izostavljanje iz izreke presude navedenih činjenica ne znači da sud samim tim nije potpuno rešio predmet optužbe kako se neosnovano ističe podnetim zahtevom.

Nadalje, branilac okrivljenog D.Z., kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da za postojanje krivičnog dela prevara za koje je okrivljeni Z.D. oglašen krivim, pored umišljaja se zahteva i postojanje namere kao obaveznog elementa bića tog krivičnog dela, a pre svega se misli na prevarnu nameru koja mora postojati kod učinioca u momentu začetka krivičnog dela, koja kod okrivljenog D.Z. nije postojala, jer isti nije imao nikakve imovinske koristi u konkretnom slučaju, te da je neprihvatljiv stav drugostepenog suda „da po logici stvari proizilazi da je okrivljeni Z. napred navedene radnje preduzimao u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi“. Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog D.Z., pozivajući se pogrešno na povredu krivičnog zakona po pitanju da li je delo koje se okrivljenom stavlja na teret, kako je opisano u izreci pobijane prvostepene presude, po zakonu krivično delo, u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama u pogledu postojanja prevarne namere na strani okrivljenog D.Z. prilikom izvršenja predmetnog krivičnog dela, što nije zakonski razlog iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.Z. u navedenom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac okrivljenog D.Z. u zahtevu navodi da su izreke prvostepene i drugostepene presude nerazumnjive i protivrečne same sebi, te da je nejasan, neobjašnjiv i kontradiktoran stav drugostepenog suda gde prvo navodi da se žalbom branioca prvostepena presuda prvenstveno pobija zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, a zatim konstatuje da je činjenično stanje utvrđeno i da se isto žalbom branioca ne osporava, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te kako navedena povreda odredaba krivičnog postupka nije propisana kao razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to je zahtev i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu kojim je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s .r.                                                                          Janko Lazarević, s.r.