Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Aleksandra Uskokovića, zbog krivičnog dela unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija iz člana 266. stav 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Uskokovića - advokata Vladimira Đurđevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 729/2020 od 25.03.2025. godine i Višeg suda u Novom Sadu KŽ1 135/25 od 13.10.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 10.02.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Uskokovića - advokata Vladimira Đurđevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 729/2020 od 25.03.2025. godine i Višeg suda u Novom Sadu KŽ1 135/25 od 13.10.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 729/2020 od 25.03.2025. godine okrivljeni Aleksandar Uskoković oglašen je krivim, u tački jedan izreke, zbog izvršenja krivičnog dela unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija iz člana 266. stav 1. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 3 godine i 6 meseci i novčanu kaznu u iznosu od 1.000.000,00 dinara, a u tački dva izreke, zbog izvršenja krivičnog dela nepreduzimanje mera zaštite životne sredine iz člana 261. stav 1. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 2 godine, te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 4 godine i 6 meseci u koju mu je uračunato vreme provedeno na zadržavanju od 29.10.2019. godine do 31.10.2019. godine i novčanu kaznu u iznosu od 1.000.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Prema okrivljenom su izrečene i mere bezbednosti oduzimanje predmeta i zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti i odlučeno je troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu KŽ1 135/25 od 13.10.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu i branioca okrivljenog i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 729/2020 od 25.03.2025. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Aleksandra Uskokovića - advokat Vladimir Đurđević, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za delo opisano pod tačkom 2 izreke i okrivljenom naknaditi troškove sastava zahteva. Stavljen je i predlog da se odloži početak izvršenja kazne izrečene pobijanim presudama.

Vrhovni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Navedenu povredu zakona branilac obrazlaže navodima da krivično delo opisano pod tačkom 2 izreke presude nije krivično delo, jer nedostaje krivica. Da bi postojala krivica kod okrivljenog mora postojati odgovarajući oblik vinosti, a u konkretnom slučaju umišljaj. Okrivljeni je oglašen krivim jer nije postupao po odluci nadležnog organa o preduzimanju mera zaštite životne sredine, a što mu je naloženo, te nije uklonio otpad koji je skladištio bez odobrenja nadležnog organa. Nije sporno da okrivljeni to nije učinio, iako mu je to zaista bilo naloženo, ali da bi postojalo krivično delo, u tom činjenju potreban je odgovarajući oblik vinosti - umišljaja okrivljenog da takvim postupanjem izvrši predmetno krivično delo. U pobijanim presudama sudovi utvrđuju da je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem, jer je hteo izvršenje dela, a što je apsolutno pogrešno i nesporno je da okrivljeni uopšte nije bio u mogućnosti da postupi po izdatom mu nalogu za uklanjanje otpada, jer za to nije bilo ni tehničkih ni pravnih mogućnosti. Po stavu odbrane, činjenice su nesporne i iz njih apsolutno i nedvosmisleno proizlazi da okrivljeni uopšte nije hteo izvršenje predmetnog krivičnog dela, naprotiv okrivljeni bi bio najsrećniji da je taj otpad mogao ma kako da ukloni, ali što prosto nije bilo moguće, a da time ne učini neko drugo krivično delo. Dalje se navodi da je za utovar i transport predmetnog otpada neophodno posedovati adekvatna vozila, licencirane vozače, kao i neophodne dozvole za transport istog po tačno definisanoj i precizno određenoj ruti kretanja, da okrivljeni sve to nije posedovao, niti je mogao ma šta od toga da obezbedi. Preduzeće je bilo u blokadi, a za transport takvog otpada u većoj količini pa bila ona makar i duplo manja od navedene u izreci presude kako i sam okrivljeni procenjuje potrebno je po njegovoj računici bar 250.000 evra, a to nije novac koji okrivljeni i pored svih pokušaja mogao da obezbedi. U konkretnom slučaju, znači nema govora da on hoće izvršenje dela, kako to sud potvrđuje opredeljujući njegov oblik vinosti na direktan umišljaj već je u pitanju objektivna nemogućnost da se to učini. On jednostavno nema volju da to delo vrši, već ga objektivne okolnosti onemogućavaju da postupi po izdatom rešenju. Nemoguće je postupiti po naloženom mu rešenju, a da se pri tome, tim postupanjem kako mu je naloženo ne izvšri novo krivično delo. Svako izmeštanje predmetnog otpada, njegovo pomeranje ili transport ma gde, predstavlja krivično delo ako se vrši bez precizno zakonom definisanih uslova po pitanju dozvole i odobrenja koje se za to moraju dobiti, kao i korišćenja adekvatno propisanih prevoznih sredstava za to. Njemu je odobrenje za držanje tog otpada upravo i oduzeto od strane istog organa koji mu i nalaže da ukloni isti.

Na opisani način, iako se branilac formalno poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, isti iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i sopstveno viđenje odlučnih činjenica vezanih za postojanje krivice okrivljenog odnosno u konkretnom slučaju oblika vinosti – direktnog umišljaja i na svojim činjeničnim zaključcima, drugačijim od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zasniva i svoj stav da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela opisanog u tački dva izreke prvostepene presude – krivično delo nepreduzimanje mera zaštite životne sredine iz člana 261. stav 1. KZ, na koji način, po stavu Vrhovnog suda, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Međutim, činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nije dozvoljen razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Uskokovića - advokata Vladimira Đurđevića, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković