Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-344/25 od 18.07.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca okrivljenih i presuda Osnovnog suda u Kruševcu 4K br. 417/23 od 25.03.2025. godine, povrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podneli su branioci okrivljenih AA i BB:

- advokat Zoran Cvetković, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje ili iste preinači i okrivljene oslobodi od optužbe da su izvršili krivično delo građenje bez građevinske dozvole u saizvršilaštvu iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ;

- advokat Gordana Petković, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljene oslobodi od optužbe da su izvršili krivično delo iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ ili iste ukine i predmet vrati na suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih – advokata Zorana Cvetkovića dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i, u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih – advokata Zorana Cvetkovića je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih – advokata Gordane Petković neblagovremen.

Branilac okrivljenih – advokat Zoran Cvetković u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da sudovi u svojim odlukama nisu uzeli u obir da je pojam građevinske dozvole jasno regulisan u Zakonu o planiranju i izgradnji, te da za izvođenje konkretnih radova okrivljenima nije bila potrebna građevinska dozvola, zbog čega isti nisu mogli biti oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a KZ iz čijeg naziva nesumnjivo proizlazi da je ulazak u kriminalnu zonu uslovljen (ne)postojanjem građevinske dozvole, a koja se definitivno ne izdaje ni za rekonstrukciju, ni za adaptaciju. Pored iznetog, branilac navodi i da je odredbom člana 3. stav 2. tačka 2) – 13) Pravilnika o posebnoj vrsti objekata i posebnoj vrsti radova za koje nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa, kao i vrsti objekta koji se gradi, odnosno vrsti radova koji se izvode, na osnovu rešenja o odobrenju za izvođenje radova, kao i obimu i sadržaju i kontroli tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev i postupku koji nadležni organ vodi propisano da rekonstrukija i adaptaciju predstavljaju navedne radove. U vezi sa iznetim, branilac citira odredbe Zakona o planiranju i izgradnji iz kojih proizlazi da adaptacija i rekonstrukcija predstavljaju radove za koje je izričito propisano da se ne izdaje građevinska dozvola, te posebno apostrofira da je naziv odgovarajućeg odeljka u Zakonu o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2009 ... 52/2021) „Izgradnja objekta i izvođenje radova za koje se ne izdaje građevinska dozvola“.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih – advokata Zorana Cvetkovića, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga.

Krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ čini lice koje je investitor ili odgovorno lice u pravnom licu koje je investitor objekta koji se gradi bez građevinske dozvole. U stavu 3. istog člana, propisano je kažnjavanje lica iz stava 1. i 2. ovog člana koje nastavi započetu gradnju kada je izdato rešenje o obustavi radova.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA i BB su u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci prvostepene presude, u uračunljivom stanju, sposobni da shvate značaj svojih radnji i da upravljaju svojim postupcima, sa umišljajem na osnovu prethodnog međusobnog dogovora kao investitori vršili rekonstrukciju postojećeg objekta, a da za takve radove nisu imali odobrenje nadležnog organa za izvođenje radova rekonstrukcije na objektu koji nije imao upotrebnu dozvolu i nastavili sa izvođenjem ovih radova i nakon izdatog rešenja o obustavi radova na objektu i katastarskoj parceli ... vršili postavljanje instalacije vode i kanalizacije, a što je utvrđeno od strane građevinskog inspektora, zapisnikom o inspekcijskom nadzoru od 16.01.2023. godine, a rešenjem od 19.01.2023. godine im je naloženo da odmah obustave dalje izvođenje radova i da sve vrate u prvobitno stanje, a 10.03.2023. godine od strane građevinskog inspektora je izvršena kontrola i utvrđeno da su nastavili sa građenjem i izvođenjem radova, te je građevinski inspektor doneo rešenje od 10.03.2023. godine kojim je zatvoreno gradilište, te su izgradili od tavanskog prostora dva stana, opremili ih i uselili, svesni da su njihovi radovi protivpravni i da predstavljaju krivično delo, pa su i hteli njegovo izvršenje i nastupanje zabranjene posledice.

Opisane radnje koje su okrivljeni preduzeli, prema nalaženju Vrhovnog suda, sadrže sva obeležja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ i to kako subjektivna, tako i objektivna obeležja, obzirom da su okrivljeni kao investitori vršili rekonstrukciju postojećeg objekta, a da nisu imali odobrenje nadležnog organa za izvođenje radova rekonstrukcije na objektu i da su nastavili sa izvođenjem radova i nakon izdatog rešenja o obustavi radova.

Ujedno Vrhovni sud ukazuje da, iako je zakonodavac u tekstu odredbe člana 219a Krivičnog zakonika koristio isključivo i samo termin „građevinska“ dozvola, Vrhovni sud smatra da je Krivičnim zakonikom sankcionisano svako ono izvođenje građevinskih radova bez odgovarajuće dozvole, kada je posebnim zakonom propisano obavezno posedovanje dozvole nadležnog organa za izvođenje tih radova, kako na objektu koji se gradi, tako i za preduzimanje građevinskih rekonstruktivnih radova na postojećem objektu. Kako je u toku postupka utvrđeno da radove koji su preduzeli okrivljeni predstavljaju rekonstrukciju, odnosno izvođenje građevinskih radova na postojećem objektu, to je bilo neophodno potrebno pribaviti rešenje o odobrenju za izvođenja radova, koje izdaje organ koji je nadležan i za izdavanje građevinske dozvole (kako i sam branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje).

Imajući u vidu navedeno, zaključak je da akt nadležnog organa za gradnju (rešenje o građevinskoj dozvoli) i akt nadležnog organa za izvođenje radova (rešenje o odobrenju za izvođenja radova) nisu isti akti, bez obzira što ih izdaje isti organ – jedinica lokalne samouprave, ne odnose se na istu vrstu građevinskih radova, te stoga termin „građevinska dozvola“ upotrebljen u smislu Zakona o planiranju i izgradnji nije univerzalni pojam i ne odnosi se i na građevinske radove za koje nije potrebna građevinska dozvola, već je dovoljno rešenje o odobrenju izvođenja radova.

Međutim ratio legis odredbe člana 219a stav 1. Krivičnog zakonika je u tome da inkriminiše ono ponašanje u oblasti građevinarstva koje može prouzrokovati takav stepen društvene opasnosti kojim se ugrožava čovek, njegova imovina i druge osnovne društvene vrednosti, a koji opravdava primenu krivičnopravne prinude.

U vezi sa iznetim, Vrhovni sud ukazuje da su odredbom člana 219a Krivičnog zakonika propisana dva osnovna oblika, kod kojih je radnja izvršenja u oba oblika određena kao gradnja objekta bez građevinske dozvole, dok zakonodavac kod oblika krivičnog dela iz stava 1. (kada je učinilac izvođač radova) kao radnju izvršenja predviđa izvođenje radova na rekonstrukciji postojećeg objekta bez građevinske dozvole. S obzirom da je odredbom člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji propisano da se rekonstrukcija postojećeg objekta vrši na osnovu obaveznog rešenja nadležnog organa uprave kojim se odobrava izvođenje tih radova, to se po stavu Vrhovnog suda, tumačenjem odredbi člana 219a KZ i člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji dolazi do zaključka da se termin „građevinska dozvola“ u smislu drugog dela stava 1. člana 219a KZ, kada se govori o rekonstrukciji objekta ima shvatiti u duhu Zakona o planiranju i izgradnji kao „rešenje o odobrenju za izvođenje radova“. Sledstveno tome, lice koje izvodi radove na rekonstrukciji postojećeg objekta, a ne poseduje rešenje o odobrenju nadležnog organa jedinice lokalne samouprave kada je to posebnim zakonom propisano kao obavezno, jeste učinilac krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 1. KZ. Razlika između građevinskih radova za koje je neophodna građevinska dozvola i radova za koje je potrebno rešenje o odobrenju izvođenja radova, propisano Zakonom o planiranju i izgradnji, jeste uslovljena razlikom u veličini, složenosti, obimu i značaju jednih i drugih radova. Stoga je zakonodavac, imajući u vidu značaj posledice i društvenu opasnost izvođenja građevinskih radova bez građevinske dozvole, kao i rekonstrukcija bez rešenja o odobrenju kojom se utiče na stabilnost i sigurnost objekta, odnosno menjaju konstruktivni elementi i tehnički, tehnološki proces menja spoljni izgled objekta ili povećava broj funkcionalnih jedinica tamo gde je propisano njihovo izdavanje, takvu vrstu zabranjenog ponašanja propisao kao krivično delo i sankcionisao Krivičnim zakonikom.

S obzirom na navedeno po oceni Vrhovnog suda radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 219a stav 1. KZ koja predstavlja element bića krivičnog dela, je, kako građenje objekta bez građevinske dozvole, tako i izvođenje radova na rekonstrukciji postojećeg objekta bez građevinske dozvole, pri čemu je pojam građevinske dozvole očigledno univerzalni pojam koji inkriminiše radnje preduzete kako na izgradnji, tako i na rekonstrukciji objekta bez „dozvole“, a koju u formalnom smislu precizira Zakon o planiranju i izgradnji, tako što za radove na rekonstrukciji kao uslov radova nije neophodna građevinska dozvola, ali je neophodno odobrenje koje upravo izdaje isti organ koji je nadležan i za izdavanje građevinske dozvole, ali u formi rešenja kojim se odobrava izvođenje radova – rekonstrukcija.

Shodno iznetom neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih – advokata Zorana Cvetkovića kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenih – advokat Zoran Cvetković u preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 14. stav 1. KZ i člana 424. stav 1. tačka 1) – 2) u vezi člana 500. stav 1. tačka 2) – 3) ZKP.

Međutim, kako povrede zakona iz člana 14. stav 1. KZ i člana 424. stav 1. tačka 1) – 2) u vezi člana 500. stav 1. tačka 2) – 3) ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, dakle nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivenom, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenih – advokata Zorana Cvetkovića u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih – advokata Gordane Petković je neblagovremen.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano je da okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek. Ovaj rok važi i računa se isto i za branioca okrivljenog, s obzirom na odredbu člana 71. tačka 5) ZKP, kojom su prava branioca određena i ograničena sadržinom prava okrivljenog.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da su okrivljeni AA i BB primili presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-344/25 od 18.07.2025. godine dana 31.07.2025. godine, a da je zajednički branilac okrivljenih - advokat Gordana Petković podnela zahtev za zaštitu zakonitosti neposredno Višem sudu u Kruševcu dana 04.09.2025. godine.

Prema navedenom, zahtev za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih AA i BB – advokata Gordane Petković, protiv označenih pravnosnažnih presuda podnet je po proteku zakonom propisanog roka za podnošenje istog, iz člana 485. stav 4. ZKP, te je isti neblagovremen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, dok je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) ZKP, odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković