Protiv ovih presuda branilac okrivljenog V.V., advokat B.B., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, u vezi člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da se zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i prvostepena i drugostepena presuda ukinu, a predmet vrati Osnovnom sudu u Dimitrovgradu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, iste nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog V.V. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su nižestepeni sudovi na štetu okrivljenog povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, time što su u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenili zakon koji se ne može primeniti. Naime, prema, navodima zahteva u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude ne stiču se zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, sa obrazloženjem da reči koje je okrivljeni uputio oštećenoj kod nje nisu mogle da izazovu strah, uznemirenost i osećaj ugroženosti, te da stoga ne mogu imati karakter ozbiljne pretnje, imajući pritom u vidu da su se okrivljeni i oštećena u vreme predmetnog događaja nalazili svako u svom dvorištu na udaljenosti od 10 metara i razdvojeni ogradom. Stoga je, prema navodima zahteva, nejasno kako je kod oštećene mogao biti stvoren utisak da će pretnja biti realizovana i da je objektivno ostvarljiva kada je ista bila izrečena u svađi u kojoj su aktivno učestvovali i okrivljeni i oštećena, kao i da je okrivljeni stariji čovek slabog zdravstvenog stanja koji do sada nije osuđivan.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud iznete navode branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica, pretnjom da će napasti na život i telo tog lica ili njemu bliskog lica. Predmetno krivično delo svršeno je kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tome, za postojanje dela bitno je da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog datog u izreci prvostepene presude, proizlaze sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pretnja koju je okrivljeni uputio oštećenoj kritičnom prilikom predstavlja neposrednu pretnju, koja ima karakter ozbiljne pretnje, koja je kod oštećene, u sklopu poremećenih odnosa između nje i okrivljenog, izazvala osećaj ugroženosti, zbog čega je ona pozvala policiju, što je dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela, pa prvostepeni i drugostepeni sud donošenjem osuđujuće presude nisu povredili krivični zakon u pitanju, da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, pa se suprotni navodi zahteva ocenjuju neosnovanim.

Nalazeći iz iznetih razloga, da prvostepenom i drugostepenom presudom nije povređen Krivični zakon iz člana 439. tačka 2. ZKP) Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan i na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                               Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                             Janko Lazarević,s.r.