Istom presudom, okrivljeni je obavezan da sudu plati na ime paušala iznos od 10.000,00 dinara, kao i na ime troškova krivičnog postupka iznos od 62.209,87 dinara, ako i VJTu Pirotu iznos od 165.093,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 268/25 od 25.06.2025. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA, preinačena je presuda Višeg suda u Pirotu K 17/24 od 24.03.2025. godine, u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što Apelacioni sud u Nišu, okrivljenog AA, za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u saizvršilaštvu iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju mu je uračunao vreme od jednog dana provedenog u pritvoru i to dana 28.09.2023. godine, dok je u ostalom delu žalba branioca okrivljenog AA odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena, osim u delu o troškovima krivičnog postupka u kom delu je uvažavanjem žalbe branioca okrviljenog AA, prvostepena presuda ukinuta i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Slobodan Milovanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane nižestepene presude i oslobodi okrivljenog AA od optužbe ili ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da izreka prvostepene presude ne sadrži opis da je okrivljeni postupao uz svest o zabranjenosti dela, koji je konstitutivni element krivice iz člana 22. KZ i bez koga nema subjektivnog elementa krivičnog dela, pa samim tim ni krivičnog dela.

S tim u vezi branilac ističe da su protivpravnost dela i svest o zabranjenosti dela dva različita pojma, kao i da je protivpravnost element opšteg pojma krivičnog dela iz člana 14. stav 1. KZ, a svest o zabranjenosti krivičnog dela predstavlja konstitutivni element krivice. Kako element protivpravnosti nije opisan, to nema ni krivičnog dela, pa je sud trebalo da donese oslobađajuću presudu.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda, su neosnovani.

Krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika, čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakavu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, dok je stavom 3. istog člana propisano da ako je delo iz stava 2. ovog člana učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava ili je krijumčaren veći broj lica, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina.

Odredbom člana 14.KZ propisano je da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno (stav 1.), a odredbom člana 22. KZ propisano je u stavu 1. da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Odredbom člana 25. KZ propisano je da je krivično delo učinjeno sa umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.

U izreci prvostepene presude navedeno je da je okrivljeni AA “dana 27.09.2023. godine oko 23,00 časova, na teritoriji opštine Dimitrovgrad, u stanju uračunljivosti, sa umišljajem, po prethodnom dogovoru, u nameri da okr. AA pribavi sebi korist u iznosu od 200,00 evra, a osuđeni BB za sebe i druge imovinsku korist u iznosu od 4.000,00 evra po iregularnom migrantu,

-omogućili nedozvoljeni tranzit kroz R. Srbiju više lica – 23 iregularna migranta državljanina Sirije i to:......koji su na putu od R. Turske preko R. Bugarske ušli u R.Srbiju preko planine, kroz šumu, vođeni od strane NN lica, van graničnog prelaza određenog za prelaz državne granice i bez ličnih dokumenata i važećih putnih isprava potrebnih za legalan ulazak u R. Srbiju, u nameri da odu u SR Nemačku ili neku drugu državu Zapadne Evrope

-na taj način što je osuđeni BB angažovao okr. AA da njegovim kombi vozilom marke....preveze od Dimitrovgrada do Beograda navedena lica, pa su nakon postignutog dogovora zajedno krenuli iz ŠApca, tako što je okr. AA upravljao kombi vozilom....a osuđeni BB sedeo na mestu suvozača i za sve vreme puta govorio okr. AA u kom pravcu da se kreće, pa kad su stigli na mesto iznad Dimitrovgrada, gde su čekali iregularni migranti, okr. AA je zaustavio vozilo, nakon čega su obojica izašli iz vozila, otvorili vrata na istom i kada su iregularni migranti ušli u tovarni deo vozila, zatvorili su vrata, nakon čega su otpočeli njihov prevoz ka unutrašnjosti R Srbije, odnosno ka Beogradu, kao delu puta ka Zapadnoj Evropi, u čemu su sprečeni na državnom putu drugog A reda 259 iz pravca Dimitrovgrada ka Pirotu, u visini s. Gradište, gde ih je zaustavila patrola SGP Dimitrovgrad oko 23,15 časova, pri čemu je bio svestan protivpravnosti svog dela i hteo njegovo izvršenje.“

U izreci prvostepene presude naveden je i opisan objektivni element krivičnog dela-radnja omogućavanja nedozvoljenog tranzita kroz R. Srbiju i to kao u stavu 3. većeg broja lica, kao u konkretnom slučaju, s obzirom da je prema izreci presude okrivljeni omogućio tranzit 23 strana državljanina, iregularna migranta državljanina Sirije, što čini radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 350. st.3.u vezi st.2 KZ i to u saizvršilaštvu u smislu člana 33. KZ sa drugim licem osuđenim BB, a navedena je i namera okrivljenog da time sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u određenoj vrednosti, u iznosu od 200,00 evra, a osuđeni BB za sebe i druge imovinsku korist u iznosu od 4.000,00 evra po iregularnom migrantu.

Svest okrivljenog o protivpravnosti radnje logično se ogleda u skrivanju stranih državljana bez dokumenata, prilikom njihovog prevoženja, u delu vozila namenjenom za teret, da ih policija ne bi otkrila, a obzirom da uračunljivost nije dovedena u pitanje, podrazumeva i volju da svesnom, konkretno preduzetom aktivnošću ostvari protivpravnu imovinsku korist koju je ugovorio sa drugim okrivljenim kao krajnji cilj.

Stoga iz izreke prvostepene presude jasno proizilazi svest okrivljenog o radnji i volja da se ona učini, što čini direktan umišljaj okrivljenog, kao i svest o protivpravnosti dela, pri čemu njegova uračunljivost nije dovedena u pitanje, pa samim tim izreka presude, pored opisa radnje krivičnog dela, sadrži i subjektivne elemente krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca okrivljenog neosnovano ukazuje.

Pored toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da se presude zasnivaju na nezakonitom dokazu i to pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Pirotu Spk 40/24 od 04.10.2024. godine, koja je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela koji je okr. BB zaključio sa VJT u Pirotu.

Branilac ističe da je navedenu Spk 40/24 presudu prvostepeni sud koristio kao dokaz u pogledu mesta, vremena i načina izvršenja krivičnog dela, a što je suprotno zakonu jer presuda doneta po osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela ne može biti korišćena kao dokaz protiv drugog okrivljenog u istom krivičnom postupku. Po stavu branioca, to je u suprotnosti sa odredbom člana 406. ZKP jer se radi o vidu nagodbe i dogovora da se reši krivičnopravna stvar bez utvrđivanja činjenica u kontradiktornom postupku, pa činjenice navedene u izreci presude, po osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, nisu mogle biti korišćene za donošenje presude prema okrivljenom AA. Korišćenjem navedene presude za utvrđivanje činjenične građe u postupku povređena je odredba člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA, advokat Slobodan Milanović isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud – Apelacioni sud u Nišu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude Kž1 268/25 od 25.06.2025. godine je dao jasne i dovoljne razloge za svoj stav (strana 5, treći stav i strana 6 prvi stav, drugostepene presude), koje razloge Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Pravilno je drugostepeni sud našao da presuda doneta po osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela za jednog saizvršioca ne obavezuje sud u pogledu drugog saizvršioca i da se ista može koristiti kao dokaz, međutim, iz navedene presude po osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela za jednog saizvršioca i to izreke presude, se ne mogu utvrđivati činjenice o vremenu, mestu i načinu izvršenja krivičnog dela, kako se osnovano u zahtevu branioca okrivljenog navodi i odluka se ne može zasnivati isključivo na tom dokazu. Međutim, navedena presuda Višeg suda u Pirotu Spk 40/24 od 04.10.2024. godine, koja je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela koji je okr. BB zaključio sa VJT u Pirotu, nije jedini dokaz na kome se zasniva presuda, budući da je sud izveo i cenio i druge dokaze i to: iskaz svedoka VV, policijskog službenika SGP ..., krim.tehničku dokumentaciju PU Pirot 308-683/2023 od 28.09.2023. godine, potvrdu o privremeno oduzetim predmetima PU Pirot – OKP 5687923 od 28.09.2023. godine, iskaze svedoka GG i DD, odbranu okrivljenog AA, pa je očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista presuda. Dakle, kako nižestepene presude nisu zasnovane samo na presudi Višeg suda u Pirotu Spk 40/24 od 04.10.2024. godine, koja je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela koji je okr. BB zaključio sa VJT u Pirotu i kako je po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na druge izvedene dokaze, očigledno da bi i bez ovog dokaza bila doneta ista presuda, to ovaj sud nalazi da u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja bi bila od apsolutnog uticaja na zakonitost i pravilnost pravnosnažne presude.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, navodima da je donošenjem osuđujuće presude protiv okrivljenog povređeno načelo ne bis in idem, jer je okrivljeni AA oglašen odgovornim i osuđen za prekršaj povodom istog događaja jer je svojim teretnim vozilom marke „...“ vršio prevoz 23 lica – iregularna migranta. Dalje je naveo da je činjenični osnov događaja koji je predmet ova dva postupka isti, pa ni različit zaštitni objekt prekršaja i krivičnog dela ne dovodi u sumnju ispunjenost uslova idem zbog postojanja materijalnog identiteta dela koji nije doveden u pitanje različitim identitetom pravne kvalifikacije i zaštićenog dobra, pa je optužbu protiv okrivljenog trebalo odbiti.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je presudom Prekršajnog suda u Pirotu Pr 2575/23 od 03.11.2023. godine, okrivljeni AA oglašen odgovornim da je „dana 28.09.2023.godine, oko 23,25 časova na Državnom putu 2A reda 259, kod sela Gradište, od strane patrole Stanice granične policije Dimitrovgrad, zaustavljeno teretno motorno vozilo reg.oznake....marke „...“ kojim je upravljao. Tom prilikom je utvrđeno da je vozač u zatvorenom prostoru vozila, koji se iznutra ne može otvoriti, prevozio 23 lica – iregularnih migranata“, čime je učinio prekršaj iz člana 117. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i prekršaj iz člana 332. stav 1. tačka 58. istog Zakona i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 10.000,00 dinara, uz upozorenja u slučaju neplaćanja navedene kazne, kao i troškove prekršajnog postupka i dva kaznena poena, kako je to navedeno u izreci presude.

Odredbom člana 117. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, propisano je da se u zatvorenom prostoru vozila koje se ne može iznutra otvoriti, ne smeju prevoziti lica.

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ, a nakon okončanja prekršajnog postupka protiv okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države, za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizlazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15.09.2016. godine detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu i prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba smatrati kao celina. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

S obzirom na napred navedeno prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno je odgovoriti na sledeća pitanja: 

1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno – pravna;

2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem);

3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis);

4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume:

- da li su različitim postupcima ostvarene usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpranog ponašanja,

- da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem);

- da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te

- da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Vrhovni sud, polazeći od merila „Engel“ nalazi da je prekršajni postupak vođen za delo koje je po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sakcije predstavlja kažnjivo delo.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedničanom kaznenom postupku.

Primenjujući nove kriterijume te sprovodeći test dovoljno uske povezanosti dva postupka, Vrhovni sud nalazi da je kažnjivo ponašanje okrivljenog zahtevalo dva odgovora, kako prekršajnu sankciju zbog toga što je okrivljeni u zatvorenom prostoru vozila, koji se iznutra ne može otvoriti prevozio 23 lica – iregularna migranta, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što je omogućio nedozvoljeni tranzit lica kroz R. Srbiju i to 23 lica– iregularna migranta, državljanina Sirije, u nameri pribavljanja koristi u iznosu od 200,00 evra, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zaštiti različitih dobara, iz čega proizlazi da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta i na taj način se moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što se okrivljeni nije pridržavao propisa vezanih za bezbednost prevoza lica, dok je krivična sankcija imala svrhu kažnjavanja zbog toga što je okrivljeni svojim radnjama, tačnije time što je omogućio nedozvoljeni tranzit kroz R Srbiju iregularnih migranata, u svrhu pribavljanja protivpravne imovinske koristi, ostvario elemente i krivičnog dela. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije bilo verovatno. Treće, Viši sud u Pirotu je izvodio dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog, a koji nisu bili predmet razmatranja Prekršajnog suda.

Dakle, kao prvo, zaključuje se da su se u oba postupka ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za navedeno krivično delo, kao i izricanje zatvorske kazne, bilo moguće, čak i verovatno i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, okrivljeni nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanje različitim sankcijama, a između prekršajnog i krivičnog postupka je postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog suda, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Slobodana Milovanovića, kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, neosnovani.

Branilac, iako numeriše bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da se presude zasnivaju na nezakonitim dokazima, zapisnicima o ispitivanju svedoka GG i DD pred VJT u Pirotu Kt 98/23 oba od 28.09.2023. godine, iste obrazlaže povredom odredaba člana 11. stav 3. i stav 4. ZKP, kao i člana 98. stav 6. ZKP i člana 87. stav 2. ZKP, navodeći da je ispitivanje svedoka obavljeno posredstvom prevodioca na turski jezik, a maternji jezik ova dva svedoka je arapski jezik, službeni jezik u Siriji. Pored toga, branilac u zahtevu polemiše i sa sadržinom tako datih iskaza svedoka, dajući sopstvenu ocenu da su isti identični i da to nije moguće u praksi, te da su navedeni iskazi bili ključni dokazi i da ih je trebalo izdvojiti u smislu odredbe člana 84. stav 1. ZKP i člana 16. stav 1. ZKP, na koji način osporava presude u smislu odredbe člana 440. ZKP.

Imajući u vidu da povrede zakona koje branilac okrivljenog ističe i to odredbe člana 11. stav 3. i stav 4. ZKP, člana 98. stav 6. ZKP, člana 87. stav 2. ZKP, člana 84. stav 1. ZKP i 16. ZKP, kao i člana 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog preko branioca, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković