Istovremeno, oštećeni BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Zaječaru 2Kž1 br.51/19 od 16.05.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Zaječaru i branioca okrivljenog AA – advokata Gorana Sajevića, a presuda Osnovnog suda u Zaječaru 9K 156/18 (15) od 14.12.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Aleksandra Zlatić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 8) ZKP i zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tač.2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će primenom odredbe člana 422. stav 1. tačka 3) ZKP odbiti optužbu protiv okrivljenog zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, ili da ukine drugostepenu presudu sa nalogom da se pred sudom drugog stepena otvori pretres, pred potpuno izmenjenim većem, te da u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a u ostalom delu je nedozvoljen, dok je dopuna zahteva neblagovremena.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, i s tim u vezi navodi da se „iz izreke jasno vidi.... da je okrivljeni AA zapravo oglašen krivim i osuđen zbog tri različita događaja.“ Prema stavu odbrane, prvi događaj odnosi se na upravljanje okrivljenog putničkim motornim vozilom, odnosno na krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja, u odnosu na koje nije opredeljen oblik vinosti okrivljenog, niti je navedena blanketna norma ZOBS-a koju je okrivljeni navodno prekršio, drugi događaj se odnosi na zadavanje udaraca oštećenom, u odnosu na koje radnje pobijane presude ne sadrže elemente svesti i vinosti okrivljenog, dok se treći događaj odnosi na napuštanje lica mesta od strane okrivljenog, a u odnosu na koju radnju prema stavu branioca nije opisan oblik vinosti, niti uzročno-posledični sled između ove radnje i nastale posledice.

Nadalje, u zahtevu se ističe da iz nalaza veštaka dr Dragoslava Jovanovića proizlazi da sve povrede koje je oštećeni zadobio kritičnom prilikom, predstavljaju lake telesne povrede, te da u svom zbiru čine tešku telesnu povredu, a zbog čega se prema stavu branioca u konkretnom slučaju zapravo može raditi samo o krivičnom delu lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ, pa je na radnje okrivljenog primenjen zakon koji se ne može primeniti i učinjena je povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Ovo stoga što iz izreke pravnosnažne presude jasno proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, zbog kog dela je okrivljeni AA i oglašen krivim, a obzirom da je u izreci jasno navedeno da je okrivljeni dana 29.07.2014. godine, u uračunljivom stanju, sa direktnim umišljajem, teško telesno povredio oštećenog BB, na taj način što se približio svojim putničkim motornim vozilom oštećenom dok je upravljao biciklom, a kada je oštećeni pao, zaustavio je svoje vozilo, prišao oštećenom i zadao mu više udaraca zatvorenom šakom – pesnicom u predelu glave, a zatim i udarce nogom, od kojih udaraca je oštećeni zadobio povrede bliže opisane u izreci i koje po svojoj prirodi predstavljaju tešku telesnu povredu, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, te svestan zabranjenosti svoga dela.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i da se u konkretnom slučaju može raditi samo o krivičnom delu laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, ocenjeni neosnovanim.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, obzirom da postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 8) ZKP, branilac okrivljenog obrazlaže u suštini sopstvenom ocenom da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi i iz toga izvodi pogrešan zaključak da je krivični postupak vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca. Navodima zahteva da je u konkretnom slučaju učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, branilac u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, obzirom da s tim u vezi ističe da iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da drugostepeni sud nije odlučio o celoj, već samo o jednom delu prvostepene presude, niti je odlučio o izjavljenoj žalbi branioca, dok u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP polemiše sa ocenom suda i činjenicama i okolnostima koje su od uticaja na visinu izrečene kazne, ukazivanjem da prvostepeni a ni drugostepeni sud nisu imali u vidu činjenice da je u vreme kritičnog događaja okrivljeni bio mlađe punoletno lice i da do tada nije bio osuđivan, a što sve u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome, okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) članu 439. tačka 1) i 3) i članu 441. stav 3. i 4. učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim (drugostepenim) sudom. Branilac okrivljenog, čija su prava ograničena pravima koje u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti isključivo iz razloga propisanih članom 485. stav 4. ZKP.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ostalom delu ocenio nedozvoljenim.

Dopuna istog zahteva odbačena je kao neblagovremena, obzirom da je iz spisa predmeta vidljivo da je okrivljeni AA drugostepenu presudu primio 29.05.2019. godine, te da je njegov branilac – advokat Aleksandra Zlatić dopunu zahteva dostavila Vrhovnom kasacionom sudu 01.08.2019. godine, odnosno nakon proteka roka od 30 dana koji je za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka propisan odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je dopuna zahteva odbačena kao neblagovremena, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                Predsednik veća – sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                               Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić