Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 695/18 od 23.07.2018. godine delimično je usvojena žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, pa je preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu K-161/17 od 10.05.2018. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog AA za krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz člana 344a stav 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i na novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 (dvadesethiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana od pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena u kaznu zatvora na taj način što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti 1 dan zatvora, te je okrivljenom izrečena i mera bezbednosti zabrana prisustvovanja sportskim priredbama i to svim zvaničnim utakmicama OFK „...“ iz ... u trajanju od 1 godine računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što je za vreme trajanja ove mere okrivljeni dužan da se neposredno pre početka održavanja sportske priredbe - fudbalske utakmice OFK „...“ lično javi službenom licu u područnoj policijskoj upravi, odnosno policijskoj stanici na području na kojem se zatekne i da boravi u njihovim prostorijama za vreme održavanja sportskih priredbi, dok je u preostalom delu žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Branilac okrivljenog AA - advokat Goran Rodić podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 695/18 od 23.07.2018. godine, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pobijaju obe pravnosnažne presude, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 492. ZKP ukine u celini prvostepenu i drugostepenu odluku i predmet vrati na suđenje prvostepenom sudu ili da preinači u celini prvostepenu i drugostepenu odluku i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća, ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 487. Zakonika o krivičnom postupku, ocenio da je zahtev nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je nedozvoljen (član 482. stav 2, član 483. i član 485. stav 4. ZKP).

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog je u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog za podnošenje zahteva samo formalno označio da je povređen krivični zakon na štetu okrivljenog, jer delo za koje je okrivljeni osuđen nije krivično delo, a koji navodi branioca bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac suštinski ovu povredu zakona obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza vezano za postojanje subjektivnog obeležja bića krivičnog dela - umišljaja, pa samim tim i za postojanje krivice okrivljenog, isticanjem da iz saglasnih iskaza okrivljenog AA, oštećenog BB i iskaza svedoka proizilazi da okrivljeni pre nego što mu je oštećeni prvi prišao i počeo da ga odguruje rukama kako bi ga udaljio sa terena, nijednom radnjom, niti gestom, nije pokazao da ima nameru da fizički napadne oštećenog i na taj način svesno izazove nasilje na sportskoj priredbi, već je do kontakta ruke okrivljenog sa licem oštećenog došlo samo iz razloga reakcije okrivljenog na odgurivanje oštećenog, a ukazuje se i da je sud pogrešno utvrdio da je oštećeni pao od siline udarca okrivljenog, obzirom da je po mišljenju odbrane oštećeni sam iscenirao pad kao da ga je okrivljeni jako udario, a sve iz razloga da prekine utakmicu.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu odredbe člana 16. stav 5. ZKP, isticanjem da u situaciji kada iz nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine proizilaze dve moguće varijante koje su dovele do destabilizacije tela oštećenog i njegovog pada, to sud nije mogao da da prednost iskazu oštećenog da je pao od siline udarca okrivljenog, jer je to na štetu okrivljenog, već je u slučaju sumnje u pogledu ove činjenice morao da reši u korist okrivljenog i da ga oslobodi od optužbe za krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz člana 344a stav 1. KZ koje mu je stavljeno na teret. Osim toga, u zahtevu se ukazuje i na povredu odredbe člana 419. ZKP, isticanjem da sud nije doneo osuđujuću presudu na osnovu nesumnjivo utvrđenih činjenica, već na osnovu onih koje su malo verovatne. Takođe se u obrazloženju zahteva navodi i da je odluka o kazni drugostepenog suda prestroga i da nije pravilno odmerena, s obzirom na olakšavajuće i otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda odredaba člana 16. stav 5, člana 419. i člana 441. stav 1. ZKP, a koje povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Iz napred iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Gorana Rodića odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                          Za Predsednika veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                               Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić