Istom presudom oštećeni, poimenice navedeni u izreci prvostepene presude, su za istaknut imovinsko-pravni zahtev upućeni na redovnu građansku parnicu shodno članu 258. stav 4. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-180/20 od 11.05.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Kraljevu 20 K. br. 583/2014 od 18.04.2019. godine, ispravljena rešenjima Osnovnog suda u Kraljevu 20 K. br. 583/2014 od 02.07.2019. godine i 24.6.2020. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Borko Zimonjić, zbog povrede zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, člana 98. stav 4. i 5. Zakonika o krivičnom postupku, člana 54. stav 1. i stav 2. Krivičnog zakonika, člana 120. i 124. i člana 438. stav 2. tačka 2) u vezi člana 485. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i postupak vrati na ponovno suđenje ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbi ili utvrdi povredu zakona.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog neosnovano se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP isticanjem da je okrivljeni za vreme trajanja postupka bio bez branioca, odnosno bez postavljenog branioca po službenoj dužnosti u trajanju od 8 meseci, na koji način je okrivljeni, nakon što mu je 12.03.2014. godine branilac otkazao punomoćje, bio onemogućen da daje adekvatnu odbranu.

Odredbom člana 74. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca „ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 8 godina ili teža kazna-od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka“ i „ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren-od lišenja slobode pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere“.

Iz spisa predmeta proizilazi da je protiv okrivljenog AA vođen krivični postupak zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika za koje je propisana kazna zatvora od 2 do 10 godina i za koje je propisana obavezna odbrana u smislu člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP.

Dalje iz spisa proizilazi da je branilac okrivljenog advokat Zlatomir Kovaković 12.03.2014. godine pismenim podneskom sudu otkazao punomoćje okrivljenom, nakon čega je okrivljeni tražio od suda da mu se postavi branilac po službenoj dužnosti, jer nije imao sredstava da plati voljnog branioca, a Osnovno javno tužilaštvo u Kraljevu je rešenjem KTU-1/13 od 30.04.2014. godine postavilo branioca po službenoj dužnosti, advokata Đorđa Zdravkovića.

Imajući u vidu da je optužnica u ovom predmetu podignuta 29.10.2014. godine, da je u vreme podizanja optužnice, kao i u vreme izjavljivanja odgovora na optužnicu, pa i u toku postupka okrivljeni imao branioca, odnosno da su svi dokazi izvedeni u prisustvu branioca, pri čemu u vremenskom intervalu od 12.03. do 30.04.2014. godine nije obavljena ni jedna procesna radnja koja bi zahtevala učešće i prisustvo branioca, ne može se uzeti kao osnovan navod iz zahteva za zaštitu zakonitosti da je okrivljenom bilo uskraćeno pravo na odbranu, o čemu je Apelacioni sud u svojoj odluci na strani 3 pasus 2 dao jasne i pravilne razloge.

Branilac okrivljenog dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je prilikom odmeravanja kazne okrivljenom pogrešno kao otežavajuća okolnost cenjena njegova ranija osuđivanost, s obzirom da je rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu Kv. br. 448/13 od 27.09.2013. godine utvrđeno da je nastupila rehabilitacija u odnosu na okrivljenog AA, pa se isti ima smatrati neosuđivanim licem. Time je pogrešno prilikom odmeravanja kazne uzeta u obzir okolnost koja je nepostojeća i uz to okrivljenom je izrečena novčana kazna u iznosu od 500.000,00 dinara zanemarujući imovinske prilike okrivljenog koji je hroničan srčani bolesnik, živi od penzije u visini od 8.000,00 dinara, ne poseduje nikakvu imovinu, na koji način branilac u suštini ukazuje na učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje se na nedozvoljenost i proizvoljnost u dopunskom nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke koji se bavi pitanjima za koja nije nadležan i za šta nije imao nalog od strane suda, pa se kao rezultat toga javlja stavljanje na teret okrivljenom daleko većeg iznosa od protivpravne imovinske štete koju je navodno prouzrokovao, na koji način su po navodima branioca dovedeni u pitanje članovi 120. i 124. ZKP koji se odnose na nepristrasnost u veštačenju i nedostatke u nalazu i mišljenju.

Ovakvim navodima se po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osporava činjenično stanje kao pogrešno i nepotpuno utvrđeno, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Pored napred navedenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje se da pobijane presude ne sadrže jasne razloge zasnovane na prethodno utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da drugostepena presuda nema jasne razloge za neprihvatanje žalbenih navoda niti sadrži obrazloženje svih žalbenih navoda, a koji su od velikog značaja za ovu pravnu stvar, na koji način se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti označava da su nižestepenim odlukama učinjene i povrede člana 98. stav 4. i 5. ZKP, jer je povređen zakon u odnosu na način ispitivanja svedoka, kao i člana 50. ZKP kojim su propisana prava oštećenog i člana 60. stav 1. tačka 2) ZKP po kome svojstvo oštećenog kao tužioca prestaje preuzimanjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca, a sve sa akcentom na činjenicu da je javni tužilac prekoračio svoja ovlašćenja u odnosu na lice koje nije pogođeno izvršenjem ovog krivičnog dela.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP taksativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge iz kojih ovlašćeno lice (član 483. ZKP) može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti-član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kako povrede zakona iz člana 440. ZKP, člana 441. stav 1. ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 98. stav 4. i 5. ZKP, člana 50. ZKP i člana 60. stav 1. tačka 2) ZKP na koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca ukazuje, ne predstavljaju zakonske razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, u smislu napred navedenog člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, to je zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                 Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                      Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić