Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Mihailo Zečević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud utvrdi da je pobijanim presudama povređen zakon na štetu okrivljene i iste ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da isti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, bez opredeljenja konkretne tačke tog člana i u vezi sa tim suštinski ističe da delo za koje je okrivljena oglašena krivom i osuđena nije krivično delo. Naime, branilac u zahtevu navodi da reči koje su okrivljenoj privatnom tužbom stavljene na teret, nisu izrečene sa namerom omalovažavanja već u odbrani prava i zaštiti opravdanih interesa, nakon što je privatni tužilac - okrivljeni BB, nasilno ušao u njenu kuću, tako što je provalio vrata tokom noći. Shodno navedenom, branilac smatra da su nižestepeni sudovi, u konkretnom slučaju, morali da primene odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika. Međutim, kako su nižestepeni sudovi to propustili da učine, to prema stavu branioca radnja za koju je okrivljena pravnosnažno osuđena nije krivično delo jer u konkretnom slučaju nema namere omalovažavanja kao bitnog subjektivnog obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, koji po oceni Vrhovnog suda predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Članom 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika nije potrebno da postoji namera omalovažavanja već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. ovog člana, prema nalaženju ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljena je „dana ...2022. godine, u Vrnjačkoj Banji, sposobna da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima i svesna da je ovakvo njeno delo zabranjeno, čije je izvršenje htela, u stambenom objektu u ulici..., uvredila privatnog tužioca BB, na taj način što mu je uputila reči „Gde si krenuo noćas, stoko jedna nevaspitana“, na koji način je okrivljena uvredila privatnog tužioca“.

Opisane radnje, koje je okrivljena preduzela, po oceni ovog suda, sadrže sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stava 1. Krivičnog zakonika, a kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Navedene uvredljive reči, prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljena nije iznela u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz 170. stav 4. Krivičnog zakonika, iz kog razloga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljena oglašena krivom.

Navodi zahteva, kojima branilac ukazuje da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, dok navodi kojima branilac ukazuje da su razlozi presude nejasni i protivrečni, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Ostalim navodima zahteva branilac osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP.

Međutim, kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povreda odredbe člana 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda, nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković