Istom presudom na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, okrivljeni su obavezani na plaćanje sudskog paušala u iznosu od po 15.000,00 dinara svaki, te da solidarno naknade troškove krivičnog postupka u iznosu od 66.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.781/18 od 23.08.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Zrenjaninu, okrivljenog BB lično i branilaca okrivljenih AA i BB, a presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 30K br.959/16 od 30.05.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljene AA - advokat Dušan Zlokas, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude, tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na suđenje prvostepenom sudu;

-branilac okrivljenog BB - advokat Đorđe Trifunović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP je neosnovan, dok su isti zahtev u preostalom delu i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u celini, nedozvoljeni.

Ukazujući na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog BB u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, koje delo u vreme donošenja sudskih odluka nije postojalo u Krivičnom zakoniku, obzirom da je 01.03.2018. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama KZ („Službeni glasnik RS“, br.94/16) kojim je ukinuto ovo krivično delo, te je shodno odredbi člana 5. KZ prema stavu branioca ovo delo dekriminalizovano, te je sud u takvoj situaciji morao na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP da donese oslobađajuću presudu.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, je u svojoj odluci Kž1 br.781/18 od 23.08.2018. godine, ove žalbene navode ocenio neosnovanim i u obrazloženju dao jasne i dovoljne razloge (strana 5 i 6 drugostepene odluke) zbog čega nalazi da je stav prvostepenog suda – da u konkretnom slučaju nije došlo do dekriminalizacije krivičnog dela iz člana 238. KZ i da je prema pravilnoj primeni člana 5. stav 1. KZ na okrivljene, kao najblaži zakon, primenjen zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. Ove razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Isti zahtev u preostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u celini, odbačeni su kao nedozvoljeni, iz sledećih razloga:

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle, zbog povrede odredaba člana 74., člana 438. stav 1. tačka 1) i 4), tačka 7) do 10), stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom.

Ostalim navodima zahteva branioca okrivljenog BB, po oceni ovoga suda, ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da u konkretnom slučaju ne postoje dokazi o protivpravnosti postupanja okrivljenog, niti skrivljenost, obzirom da kod okrivljenog nije postojao „ni minimum svesti i volje da protivpravno raspolaže imovinom i da pribavlja protivpravnu imovinsku korist“, te da sprovedenim veštačenjem nije dokazana šteta, odnosno korist, već je prema stavu branioca u konkretnom slučaju reč o građansko-pravnom odnosu između okrivljenog i oštećenih. Pored toga, zahtevom se ukazuje i na povredu člana 447. stav 2. ZKP isticanjem da je drugostepeni sud propustio da na sednicu veća pozove branioca okrivljenog, a što je bilo obavezno s obzirom da je takav zahtev postavljen u žalbi.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna ocena dokaza, te povreda odredaba člana 447. stav 2. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, kao razlog podnošenja, navodi se povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu branilac ne navodi konkretno o kojoj povredi zakona se radi, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje isticanjem da „prvostepeni i drugostepeni sud na potpuno pogrešan način tumače potpisivanje ugovora od strane okrivljene AA, tvrdeći na ona nije bila ovlašćena za potpisivanje ugovora“, da iz veštačenja proizilazi da je do otuđenja nepokretnosti došlo 2006. godine, kada okrivljena već gotovo tri godine nije bila direktor zadruge, te da sud nije utvrdio nameru pribavljanja protivpravne imovinske koristi kod okrivljene, kao i da nijedna poslovna odluka nije doneta niti izvršena od strane okrivljene AA bez odluke Upravnog odbora, izvodeći sopstveni zaključak da u toku postupka „nema nijedne činjenice koja potvrđuje da je okrivljena povredila ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovine“.

Imajući u vidu da branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno ističe povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu ne navodi konkretno nijednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, već u suštini navodima zahteva ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, a što ne predstavlja razloge zbog kojih je okrivljenima preko branilaca dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u celini odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u odbijajućem delu, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                      Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić