Istom presudom okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušala plati iznos od 100.000 dinara, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudne naplate, kao i sve troškove krivičnog postupka o kojima će biti odlučeno posebnim rešenjem, dok je oštećeni BB radi ostvarivanja imovinsko pravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 185/25 od 19.06.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalba OJT u Aleksincu i žalba i branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podnela branilac okrivljenog AA, advokat Maja Zdravković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine u celini ili delimično pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje, s tim da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da iste u celini ili delimično preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe, uz nadoknadu troškova postupka uvećene na ime sastava zahteva za zaštitu zakonitosti. Predložila je da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja odluke po podnetom zahtevu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, navodeći da su sudovi kao otežavajuću okolnost pri odmeravanju kazne okrivljenom, cenili okolnost koja predstavlja obeležje odnosno posledicu predmetnog krivičnog dela, a koja se odnosi na težinu povreda koje je zadobio oštećeni u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi. S tim u vezi u zahtevu se navodi da je nastupanje teške telesne povrede oštećenog sadržano u biću krivičnog dela iz člana 297. stav 1. Krivičnog zakonika, pa se ne može uzeti u obzir kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne. Pored navedenog, u podnetom zahtevu se ističe da je drugostepeni sud cenio, kao otežavajuću okolnost i stepen alkoholisanosti okrivljenog, što takođe predstavlja element bića krivičnog dela zbog koga je okrivljeni osuđen, imajući u vidu da bi okrivljeni, da nije bio pod uticajem alkohola kritičnom prilikom, bio oglašen krivim zbog drugog krivičnog dela – iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. Krivičnog zakonika. Prema stavu branioca, iznetom u zahtevu, očigledno je da je povređen princip „zabrane dvostrukog vrednovanja“ prilikom odmeravanja kazne jer pri odabiru i odmeravanju krivične sankcije, sud ne može da uzme kao otežavajuću okolnost i onu okolnost koja je element bića krivičnog dela ili je kvalifikatorna okolnost ili je po samoj prirodi učinjenog dela u njemu sadržana, jer je ta okolnost već uzeta u obzir pri propisivanju kazne za to krivično delo.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 297. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da će se ako je usled dela iz člana 289. stav 1. i 2., 290. stav 1. i 2., 291. stav 1, 3. i 4. i 295. stav 1. i 2. ovog zakonika nastupila teška telesna povreda nekog lica ili imovinska šteta velikih razmera, učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Odredbom člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniti zatvorom do tri godine.

Odredbom člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, je propisano da okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

U konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom okrivljeni AA, oglašen je krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 1. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika, koje je prema činjeničnom opisu iz izreke presude učinio u stanju veoma teške alkoholisanosti sa koncentracijom alkohola u krvi od 1,73 promila, pri čemu su prilikom izvršenja krivičnog dela nastupile teže posledice u vidu teškog telesnog povređivanja opasnog po život, oštećenog pešaka BB.

Imajući u vidu da je za postojanje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 1. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, dovoljno da je nastupila laka telesna povreda nekog lica, te kako je u konkretnom slučaju došlo do teškog povređivanja opasnog po život oštećenog, to ova okolnost očigledno prevazilazi meru koja je potrebna za postojanje ovog oblika krivičnog dela, zbog čega je okolnost koja se odnosi na težinu povreda koje je zadobio oštećeni u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, suprotno navodima zahteva, mogla biti cenjena kao otežavajuća okolnost u konkretnom slučaju.

Pored navedenog, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je sud u konkretnom slučaju kao otežavajuću okolnost cenio stepen alkoholisanosti okrivljenog.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u obrazloženju presude prvostepeni sud naveo koje okolnosti iz člana 54. Krivičnog zakonika je uzeo u obzir prilikom odmeravanja kazne okrivljenom, pa je od otežavajućih okolnosti cenio stepen krivice, ugroženost zaštićenog dobra imajući u vidu da je oštećeni zadobio tešeke telesne povrede opasne po život, te da su posledice istih i dalje prisutne, kao i činjenicu da je isti ranije prekršajno odgovarao u vezi sa kršenjem saobraćajnih propisa.

Nadalje, iz spisa predmeta proizilazi da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbama javnog tužioca i branioca okrivljenog izjavljenim protiv prvostepene presude, iste odbio i potvrdio prvostestepenu presudu. Ispitujući zakonitost i pravilnost prvostepene presude, drugostepeni sud je u granicama žalbenih navoda javnog tužioca i branioca okrivljenog, istu ispitao i u pogledu odluke o kazni, ne donoseći drugačiju odluku o kazni.

Iz navedenog proizilazi, da drugostepeni sud nije bio ovlašćen, niti je samostalno cenio dodatne okolnosti iz člana 54. Krivičnog zakonika koje postoje na strani okrivljenog, zbog čega je, po oceni Vrhovnog suda, očigledno da navođenje drugostepenog suda u obrazloženju presude Kž1 158/25 od 19.06.2025. godine – da na strani okrivljenog, kao otežavajuća okolnost stoji i stepen alkoholisanosti okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela, predstavlja omašku u interpretaciji razloga prvostepenog suda, koja nema uticaja na zakonitost presude, posebno imajući u vidu da, u konkretnoj situaciji visok stepen alkoholisanosti okrivljenog – utvrđeno stanje veoma teške alkoholisanosti od 1,7 promila – po svojoj prirodi bi moglo predstavljati otežavajuću okolnost, jer prevazilazi meru tipičnu za dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja i u znatnoj meri povećava rizik od nastupanja teških posledica, pa time ne bi došlo do povrede zakona, jer bi i takva ocena bila zasnovana na pravilnoj primeni odredbe člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika.

Kako iz obrazloženja prvostepene presude nesporno proizilazi da okolnost koja se tiče stepena alkoholisanosti, nije cenjena kao otežavajuća prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji, već je ista bila od značaja za ocenu subjektivnog odnosa okrivljenog prema učinjenom krivičnom delu odnosno za zaključak da je predmetno krivično delo izvršeno sa umišljajem, a ne iz nehata, o čemu se detaljno izjasnio prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude, a navedena presuda je potvrđena drugostepenom presudom, to Vrhovni sud nalazi, da je prilikom odmeravanja kazne okrivljenom AA krivični zakon pravilno primenjen, pa su suprotni navodi zahteva njegovog branioca, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi članova 54. stav 3. Krivičnog zakonika učinjenu prilikom donošenja nižestepenih pravnosnažnih presuda, ocenjeni kao neosnovani.

Pored iznetog, postupanje sudije Jasmine Jovović, koja je kao član veća učestvovala u donošenju pobijane drugostepene presude, a koja je u ovom postupku, kao predsednik veća, već učestvovala u donošenju rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž1 285/23 od 23.05.2023. godine, kojim je ukinuta ranija prvostena presuda Osnovnog suda u Aleksincu K 330/21 od 27.10.2022. godine, su takođe neosnovani, imajući u vidu, pre svega odredbu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, kojom je propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim Zakonikom nije drugačije propisano, a u kom slučaju postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnoj pravnoj stvari, sudija Jasmina Jovović, nije učestvovala ni u jednoj od procesnih situacija propisanih članom 37. stav 1. tačka 4) ZKP, u kome je predviđeno obavezno izuzeće sudije i u kom slučaju bi se radilo o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Ostalim navodima zahteva, oceni Vrhovnog suda, branilac ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, osporavajući ocenu izvedenih dokaza i činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi kao pogrešno utvrđeno, uz iznošenje sopstvene analize i ocene dokaza, pre svega nalaza veštaka kao i sopstvenih činjeničnih zaključaka u pogledu dokazanosti činjenica koje se tiču radnje izvršenja i propusta učesnika u saobraćajnoj nezgodi koji su u uzročnoj vezi sa nastankom iste, suprotnih činjeničnim utvrđenjima i zaključcima suda u pobijanoj pravnosnažnoj presudi. U vezi sa tim branilac ukazuje i na povredu odredbe člana 16. stav 5. ZKP, koja se odnosi na primenu instituta „in dubio pro reo“, te nadalje i na povredu odredbe člana 395. ZKP, ističući da je sud odbio pojedine dokazne predloge odbrane, kao i na niz povreda koje se odnose na rukovođenje glavnim pretresom (367, 368. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP). Pored ovoga, navodima zahteva ističe se da je okrivljenom povređeno pravo na odbranu, na taj način što mu je uskraćeno da prikuplja dokaze za svoju odbranu i da iznosi dokaze u svoju korist, u skladu sa odredbom člana 68. stav 1. tačka 9) i 10) ZKP.

Međutim, Vrhovni sud se u ocenu ovih navoda zahteva, nije upuštao, jer povrede odredbi članova 16. stav 5, 68. stav 1. tačka 9) i 10), 367, 368. stav 1. tačka 1) i stav 2., 395 i 440 ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge u smislu člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

S obzirom na to, da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede Ustavom zagarantovanih prava iz člana 32. stav 1., 33. stav 5. i 36. stav 1. Ustava RS i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković