Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 374/19 od 01.07.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene advokat Srđan Radovanović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev podnet, i, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljene AA u zahtevu navodi da su nižestepeni sudovi na činjenično stanje opisano u izreci prvostepene presude, primenili zakon koji se nije mogao primeniti – odredbu člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer, prema stavu branioca, opisano delo nema sve elemente bića krivičnog dela nasilje u poroodici, već je isto trebalo pravno kvalifikovati kao krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ. U vezi sa tim branilac u zahtevu ističe da se posledica krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice, pri čemu ugrožnost predstavlja jedno kontinuirano stanje u kome se nalazi član porodice i koje mora trajati kraće ili duže vreme, međutim, okrivljena je osuđena za radnju izvršenja koju je preduzela u jednom trenutku, a posledica koja čini obeležje krivičnog dela – postojanje ugroženosti oštećenog BB, u izreci pobijane prvostepene presude nije opisana, već je u istoj kao posledica krivičnog dela označeno nanošenje lake telesne povrede oštećenom, što je element krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ, koju odredbu prvostepeni sud nije primenio.

Iznete navode zahteva branioca okrivljene kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i da je time na štetu okrivljene povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ, radi se o tzv. „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja po sadržini može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. KZ – primena nasilja, pretnje da će se napasti na život ili telo i drsko i bezobzirno ponašanje, čime učinilac ugrožava (trajno) telesni integritet ili / duševno stanje oštećenog.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela koja je definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, pa se u smislu odredbe člana 112. stav 30. KZ, smatra da je delo učinjeno ako je radnja izvršena jednom ili više puta.

Po oceni ovoga suda, činjenični opis radnje izvršenja dat u izreci prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to, kako one koje se tiču radnje izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u drskom ponašanju i primeni nasilja na taj način što je okrivljena člana svoje porodice, svekra, oštećenog BB, sredstvom podobnim da – telo teško povredi metalnim svećnjakom dužine 40 cm, udarila po glavi, nanevši mu laku telesnu povredu opisanu u izreci prvostepene presude, pošto mu je prethodno uputila niz psovki nazivajući ga matorom budalom, što je, zajedno sa činjenicom da je takvo ponašanje okrivljene u kontinuitetu trajalo i nekoliko godina pre kritičnog događaja (što proizlazi iz pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 2175/16 na osnovu koje je utvrđeno da je prema okrivljenoj određena mera zaštita od nasilja u porodici, tako što joj je zabranjeno da na bilo koji način uznemirava BB i VV i naloženo joj da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja, kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo VV i BB odnosno da se uzdržava od približavanja ovim licima), imalo za posledicu ugrožavanje spokojstva i telesnog integriteta oštećenog, tako i one koje se odnose na postojanje subjektivnih obeležja krivičnog dela.

Stoga se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da je okrivljena zbog jedne incidentne situacije oglašena krivom zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, i da bi se u njenim radnjama sticala zakonska obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Sledstveno iznetom neosnovani su navodi zahteva branioca okrivljene da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljene povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da je okrivljena laku telesnu povredu oštećenom pričinila u nužnoj odbrani, čime je povredio zakon propuštajući da primeni odredbu člana 19. KZ.

Međutim, branilac okrivljene svoj stav da je pravnosnažnom presudom povređena odredba člana 19. KZ koja propisuje institut nužne odbrane koji je osnov za isključenje postojanja krivičnog dela, čime se formalno ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zasniva na sopstvenom viđenju kritičnog događaja, nalazeći da je okrivljena krivično delo izvršila postupajući u nužnoj odbrani, zbog čega, po oceni ovog suda, iznetim navodima zahteva u suštini osporava ocenu dokaza i takvom ocenom činjenično stanje utvrđeno u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja imaju u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljene AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                               Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić