Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 893/16 od 29.11.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalba Višeg javnog tužioca u Pančevu i žalba branioca okrivljenog AA, advokata Gorana Vidakovića, a presuda Višeg suda u Pančevu K 17/16 od 18.05.2016. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Goran Vidaković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, s tim da odredi da se postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijane presude preinači, tako što će prema okrivljenom AA odbiti optužbu shodno odredbi člana 422. tačka 2) ZKP, ili istog osloboditi od optužbe, jer nema dokaza da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, jer postoje okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje okrivljenog AA, s obzirom da je ova krivičnopravna stvar već pravnosnažno presuđena, jer joj je prethodio disciplinski postupak protiv okrivljenog u vezi sa istim događajem, koji je sproveden od strane Vojnog disciplinskog suda, u kom postupku je okrivljeni pravnosnažno osuđen zbog disciplinskog prestupa iz člana 160. tačka 1) i 7) Zakona o vojsci Jugoslavije, i osuđen na disciplinsku kaznu zaustavljanje u napredovanju u trajanju od dve godine.

Iznetim navodima, branilac okrivljenog, po nalaženju ovog suda, ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva se ne mogu prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je protiv okrivljenog AA, vođen disciplinski postupak na osnovu tada važećeg Zakona o vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ broj 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/2002, 37/2002, „Službeni list SCG“ broj 7/2005, 44/2005) i to zbog disciplinskog prestupa nesavesno i nemarno vršenje službe ili obaveze u službi iz člana 160. tačka 1) i nemaran odnos prema poverenoj imovini iz člana 160. tačka 7) Zakona o vojsci Jugoslavije, u kom disciplinskom postupku je okrivljeni za navedeni prestup presudom prvostepenog Vojnog disciplinskog suda u Novom Sadu I Dis 2/08 od 22.10.2008. godine, osuđen na disciplinsku kaznu zaustavljanje u napredovanju u trajanju od dve godine, koja presuda je potvrđena presudom Višeg vojnog disciplinskog suda II Dis 28/08 od 23.12.2008. godine.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA, vođen je zbog produženog krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 2. u vezi stava 1. u vezi čl. 33. i 61. KZ u sticaju sa produženim krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 2. i stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koja dela je okrivljenom izrečena uslovna osuda, tako što mu je sud prethodno utvrdio pojedinačne kazne zatvora kako je navedeno napred u razlozima ove presude, te je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci i istovremeno određeno da se utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u vreme proveravanja od 4 (četiri) godine ne izvrši novo krivično delo. Prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 893/16 od 29.11.2016. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, u konkretnom slučaju je nesporno da su protiv okrivljenog AA, povodom istog životnog događaja, vođena dva postupka i to disciplinski postupak, okončan presudom prvostepenog Vojnog disciplinskog suda Novi Sad I Dis 2/08 od 22.10.2008. godine, koja je potvrđena presudom Višeg vojnog disciplinskog suda II Dis 28/08 od 23.12.2008. godine, kojom je okrivljenom izrečena disciplinska kazna i krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Pančevu 2K 17/16 od 18.05.2016. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 893/16 od 29.11.2016. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno olobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7. mora shvatiti na način da zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizilazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA u disciplinskom postupku oglašen krivim da u vremenskom periodu od 30.11.2006. godine do 23.11.2007. godine u Pančevu, nije vršio redovne kontrole i merenja u podzemnim rezervoarima, jer nije blagovremeno i ažurno vršio sravnjivanje stvarnog stanja goriva i materijalnog knjigovodstva, jer nije pravilno vodio materijalno knjigovodstvo i zato što je dostavljao netačne i nepotpune podatke o stanju i utrošku goriva.

Nakon pravnosnažnosti navedene presude Vojnog disciplinskog suda u Novom Sadu, okrivljeni je oglašen krivim u krivičnom postupku što je u vremenskom periodu od 30.11.2006. godine do 29.11.2007. godine i dana 15.12.2007. godine u Pančevu prisvojio gorivo koje mu je bilo povereno na radu, a da bi to opravdao unosio je lažne podatke u službene isprave čime je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 2. u vezi stava 1. u vezi čl. 33. i 61. KZ u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 2. i stav 1. u vezi člana 61. KZ.

Prema navedenom, iako je u oba postupka reč o istom okrivljenom i o životnom događaju koji se odigrao u istom prostornom okviru, činjenični opis disciplinskog prestupa iz člana 160. tač. 1) i 7) tada važećeg Zakona o vojsci Jugoslavije, bitno je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 364. stav 2. u vezi stava 1. u vezi čl. 33. i 61. KZ u sticaju sa krivičnim delom iz člana 357. stav 2. i stav 1. u vezi sa članom 61. KZ. Opis disciplinskog prestupa, osim što ne sadrži uopšte činjenice i radnje okrivljenog u vezi prisvajanja goriva koje mu je bilo povereno na radu, kao i unošenje lažnih podataka u službene isprave da bi to opravdao, ne obuhvata radnje vezane za vremenski period nakon 23.11.2007. godine do 29.11.2007. godine, niti događaj od 15.12.2007. godine. Stoga se po nalaženju ovog suda, ne može reći da su činjenice koje su obuhvaćene izrekom disciplinske presude kojom je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnih dela pronevera i falsifikovanje službene isprave za koje je okrivljeni oglašen krivim u krivičnom postupku, te u konkretnom slučaju, nije ispunjen kriterijum da su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem), a što dalje znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga nisu postojale procesne smetnje za vođenje protiv okrivljenog, druge vrste kaznenog postupka, povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred civilnim sudom.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije postavio je kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja, predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog, vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u disciplinskom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna, 2) da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma, može se govoriti o presuđenoj stvari.

Stoji činjenica da je disciplinski postupak koji je vođen pred Vojnim disciplinskim sudom, u kome je okrivljenom, osim izrečene disciplinske kazne za izvršeni disciplinski prestup, bilo moguće izreći i kaznu zatvora u trajanju od 20 dana, u konkretnom slučaju vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije, predstavlja kažnjivo delo, te da je time ispunjen jedan od kriterjuma postavljenih u praksi Ustavnog suda-da su oba postupka protiv okrivljenog, vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo (disciplinski i krivični). Međutim, po oceni ovog suda, u konkretnom slučaju nije ispunjen i kriterijum koji se tiče pitanja utvrđivanja identiteta dela, jer dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni nisu ista, a iz napred iznetih razloga.

Imajući u vidu navedeno, to su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, na štetu okrivljenog AA, povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i da krivična dela pronevera i falsifikovanje službene isprave, ne mogu da egzistiraju u sticajnom obliku, zbog primene principa konsumpcije, zbog kojeg je falsifikovanje službene isprave, prema navodima zahteva, sastavni deo radnje izvršenja krivičnog dela pronevera. U vezi toga, branilac se između ostalog poziva na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz br. 20/2011 od 13.04.2011. godine.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Naime, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sud je pravilno primenio zakon, oglašavajući okrivljenog krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ, u sticaju sa produženim krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. st. 2. i 1. u vezi sa članom 61. KZ, s obzirom da se u konkretnom slučaju ne radi o konsumpciji (koja podrazumeva da biće jednog krivičnog dela redovno i u potpunosti obuhvata biće nekog drugog krivičnog dela), iz razloga što je u ovom slučaju izvršenje krivičnog dela pronevera, praćeno falsifikovanjem službene isprave, čiji cilj jeste da se olakša ili prikrije pronevera, u kom slučaju dakle, postoji sticaj između ova dva krivična dela.

Međutim, ovaj sud naglašava da nema sticaja, ako je upotreba lažne isprave zakonsko obeležje nekog dela ili se delo ne može drugačije izvršiti osim upotrebom odgovarajuće lažne isprave, a što je slučaj u predmetu u kome je doneta presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 20/11 od 13.04.2011. godine, na koju se branilac okrivljenog neosnovano poziva, jer se navedeno odnosilo na situaciju, u kojoj se krivično delo iz člana 359. stav 1.KZ, nije moglo drugačije izvršiti, osim upotrebom službenih isprava sa neistiniom sadržinom, a što u konkretnom nije slučaj.

Iz napred navedenih razloga, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da nijednim od izvedenih dokaza nižestepeni sudovi nisu utvrdili da je bilo koja pokretna stvar izneta iz kruga kasarne ili na drugi način prisvojena, pri čemu branilac iznosi sopstvenu analizu i ocenu izvedenih dokaza, drugačiju od one koju su dali nižestepeni sudovi u pobijanim presudama, zaključujući da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o izvršenju krivičnog dela, već o postojanju građanskopravne odgovornosti za štetu.

Iznetim navodima, o oceni ovog suda, branilac okrivljenog osporava ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, odnosno ukazuje da je u pobijanim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što nije razlog propisan članom 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud, zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                         Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić