Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen zakon na štetu okrivljenog, jer delo za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo, obzirom da u njegovim radnjama nisu ostvareni elementi krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1 KZ. Prema navodima zahteva krivično delo ugrožavanje sigurnosti sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, koja mora biti kvalifikovana - ozbiljna pretnja koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje i strah za život i telesni integritet, svoj ili njemu bliskog lica. Zahtevom branilac ističe da se u opisanim radnjama okrivljenog ne stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1 KZ i ne proizilazi jasan i nedvosmislen zaključak da se okrivljeni rečima citiranim u izreci presude obratio oštećenom, pri čemu reči upućene od strane okrivljenog ne predstavljaju ozbiljnu pretnju usmerenu na napad na život i telo, dok ni sam oštećeni uopšte nije osetio i trpeo strah i imao osećaj ugroženosti. Shodno navedenom, branilac okrivljenog smatra da ne postoji apsolutno nikakva ozbiljna i kvalifikovana pretnja upućena oštećenom da će okrivljeni napasti na njegov život ili telo ili njemu bliskog lica.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iako je ne numeriše, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 138. stav 1. KZ propisano je da krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude okrivljeni AA je u vreme označeno u izreci presude i na mestu bliže označenom izrekom presude, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije je izvršenje hteo „..... ugrozio sigurnost oštećenog BB iz ..., pretnjom da će napasti na njegov život ili telo, na način što je videvši oštećenog istom prišao i povišenim tonom mu se obratio rečima: „Kad ćeš da mi vratiš 3.000 švajcarskih franaka što ti je dao moj otac, ja sam VV sin“, nakon čega mu prilazi bliže i unoseći mu se u lice upućuje reči: „Ovo neće na dobro da se završi po tebe, samo da znaš“, a nakon upućenih reči okrivljeni napušta lice mesta, pri čemu je oštećeni trpeo strah za svoj život i telo,....“ čime je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1 KZ.

Po oceni ovog suda, iz činjenica i okolnosti označenih u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1 Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja – pretnja da će napasti na njegov život ili telo, tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, koje obuhvata svest, odnosno znanje okrivljenog da će pretnjom kod oštećenog izazvati strah odnosno posledicu predmetnog krivičnog dela, pri čemu je okrivljeni bio svestan svoga dela.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA da se u radnjama okrivljenog ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 138. stav 1. KZ i da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona koju ne numeriše, ali za koju iz obrazloženja zahteva jasno proizilazi da je u pitanju povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Po nalaženju ovoga suda, branilac okrivljenog ostalim navodima zahteva iznosi analizu krivične prijave koju je okrivljeni podneo protiv oštećenog i izvodi sopstvene zaključke, upoređujuću je sa sadržinom iskaza oštećenog datog u postupku, a potom analizira iskaze svedoka, kao i odbranu okrivljenog, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog takođe zahtevom ističe da je pravni rezon iz drugostepene odluke u ovom istom postupku Kž1 br.226/23 od 12.12.2023. godine, koja je prethodila donošenju presude koja se napada predmetnim zahtevom, a kojom je ukinuta prethodna osuđujuća presuda i prilikom čijeg donošenja je član veća bio upravo predsednik veća drugostepenog suda, koje je potvrdilo presudu koja se napada ovim zahtevom, bio upravo rezon koji je iznet u predmetnom zahtevu od strane branioca. Nadalje navodi da su i u prethodnoj drugostepenoj odluci, u smislu odredbi člana 460. stav 2. i 3. ZKP, dati razlozi za ponovno postupanje prvostepenog suda, koje ovaj uopšte nije prihvatio, niti je po tim uputima postupio iako su isti obavezujući, numerišući odredbu člana 460.ZKP, a obrazlažući odredbu člana 462. stav 3. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 440, člana 460. stav 2. i 3, te člana 462. stav 3. ZKP, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Jelena Paravinja, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković