Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 19/21 od 23.09.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu, okrivljenog AA i njegovog branioca – advokata Stevana Damnjanovića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu 16Kpo3.br.46/20 od 04.03.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Stevan Damnjanović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači prvostepenu i drugostepenu presudu i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, te da odredi da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da sud u konkretnom slučaju nije mogao da okrivljenog oglasi krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, obzirom da delo koje je opisano u izreci presude po zakonu nije krivično delo. Naime, po stavu branioca, u izreci presude nije opisano upućivanje ozbiljne i konkretne pretnje od strane okrivljenog da će on napasti posredno ili neposredno na život i telo oštećenog BB, niti je ista objektivno takva da može da ugrozi osećanje nečije lične sigurnosti, već je po stavu odbrane u konkretnom slučaju samo na grub način od strane okrivljenog iznet vrednosni sud o osobi iz javne i političke sfere.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 od 24.12.2012.godine, koji se primenjuje od 01.01.2013. godine) čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, a posledica krivičnog dela je ugrožena sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tome je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Imajući u vidu napred citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog u optužnom predlogu Višeg javnog tužioca u Beogradu KTOVTK.34/19 od 21.05.2019. godine i utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni BB „... ugrozio sigurnost oštećenog AA i njemu bliskih lica, pretnjom da će napasti na život i telo, na taj način što je na zvaničnoj internet prezentaciji lista „VV“ u broju .. objavio tekst pod naslovom „Pomozite nam da ih se otarasimo“ u kome se između ostalog navodi „...“ , pri čemu se u nastavku teksta dodaje „Pozivamo čitaoce i građane da nam pomognu da se rešimo ovih ljudi. Oni jedino nisu otporni na metal. Na sve drugo jesu. Gospodin BB stanuje u vili koja je bila u vlasništvu DIPOS-a u ulici ... broj ..“, usled čega je oštećeni BB osetio strah za sopstvenu bezbednost i članova svoje porodice – supruge i dvoje dece“, a u vreme i mestu bliže označenim u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da je radnjom okrivljenog ugrožena sigurnost oštećenog i to pretnjom napadom na njegov život i telo, zbog čega se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Naime, suprotno navodima branioca okrivljenog, sadržina spornog teksta okrivljenog koji je objavljen na zvaničnoj internet prezentaciji lista „VV“ u broju .. pod naslovom „Pomozite nam da ih se otarasimo“, a koja je bliže navedena u izreci pravnosnažne presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja upućivanje oštećenom od strane okrivljenog ozbiljne i konkretne pretnje napadom na njegov život i telo, a koja pretnja je objektivno podobna da ugrozi sigurnost oštećenog i usmerena je na to i koja je, s obzirom na način na koji je upućena preko javnog glasila, a imajući pri tome posebno u vidu naslov spornog teksta u kontekstu objavljene adrese stanovanja oštećenog, nesumnjivo kod oštećenog stvorila osećaj straha, nesigurnosti i ugroženosti kako za sopstveni život i telesni integritet, tako i za život i telesni integritet članova njegove porodice – supruge i dvoje dece, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, pa su stoga ocenjeni kao neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac svojim navodima kojima obrazlaže po njemu postojanje ove povrede zakona, po nalaženju ovoga suda, faktički ukazuje na nepravilnu primenu odredbe člana 37. stav 2. ZKP (zbog koje nije dozvoljeno podnošenje zahteva) na pretresu održanom pred drugostepenim sudom, a što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 37. stav 2. ZKP. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da je u žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu kao član veća učestvovao sudija Zoran Savić koji se morao izuzeti iz odlučivanja po izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, jer su postojale okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost u smislu člana 37. stav 2. ZKP (branilac u zahtevu pogrešno označava člana 77. stav 2. ZKP), obzirom da je okrivljeni sa ovim sudijom bio u kontaktu i od njega kao prijatelja tražio savet.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja drugostepene presude, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 1. tačka 4. ZKP), dok suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 37. stav 2. ZKP, a koja povreda odredaba ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe i da je sud pogrešno utvrdio da je sporni tekst objavljen u broju .. elektronskog izdanja „VV“, obzirom da je isti objavljen u drugom elektronskom izdanju i u drugo vreme i to u broju .. od 28.08.2018. godine, a o čemu je od strane odbrane dostavljen dokaz, te se ističe i da je drugostepeni sud u tom pogledu pogrešno prihvatio iskaz oštećenog, a što sve u bitnom po nalaženju ovoga suda predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza od strane suda, a ne zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Stevana Damnjanovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić