Istom presudom su okrivljeni na osnovu člana 264. stav 4. ZKP okrivljeni su oslobođeni od obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka i isti padaju na teret budžetskih sredstava. Na osnovu člana 264. stav 1. u vezi člana 261. stav 2. tačka 9) ZKP okrivljeni su obavezani da plate sudski paušal u iznosu od po 5.000,00 dinara, u roku od trideset dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 23/25 od 09.04.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih GG, AA, BB, VV i DD i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K.br. 1090/19 od 16.09.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

-branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Katarina Antunović zbog povrede zakona iz člana 16. i 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan, preinači pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

- branilac okrivljene GG, advokat Goran Karadarević zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2 tačka 1) u vezi člana 74. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan, preinači pobijene presude i okrivljenu oslobodi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

- branilac okrivljenog AA, advokat Ljubomir Apro, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan, navedene presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

-branilac okrivljenog BB, advokat Ljubomir Apro, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA, BB i VV, advokata Katarine Antunović, branioca okrivljene GG, advokata Gorana Karadarevića i branioca okrivljenih BB i AA, advokata Ljubomira Apra dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA, BB i VV, advokata Katarine Antunović, branioca okrivljene GG, advokata Gorana Karadarevića i branioca okrivljenih BB i AA, advokata Ljubomira Apra su neosnovani.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se po zakonu ne mogu zasnivati i to na zapisnicima o ispitivanju osumnjičenih sačinjenih u Policijskoj stanici Srebrenica, Republika Srpska i to osumnjičene GG sačinjen pod brojem 19-2/01-314/18 od 17.09.2018. godine, osumnjičenog AA sačinjen pod brojem 19-2/01-313/18 od 17.09.2018. godine, osumnjičenog BB pod brojem 19-2/01-316/18 od 18.09.2018. godine, osumnjičenog VV pod brojem 19-2/01-315/18 od 18.09.2018. godine i osumnjičene DD pod brojem 19-2/01- 332/18 od 18.09.2018. godine.

Obrazlažući svoj stav, branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Katarina Antunović u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju istraga vođena za krivično delo teška krađa iz člana 226. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srpske i da je Osnovno javno tužilaštvo u Srebrenici podiglo optužnicu protiv okrivljenih za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko osam godina. Kako su okrivljeni državljani Republike Srbije, a odredbom člana 74. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije propisano da je odbrana obavezna ukoliko se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, od prvog saslušanja pa do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, jasno je da su zapisnici o saslušanju okrivljenih u PS Srebrenica sačinjeni na nezakonit način, jer su okrivljeni ispitani bez prisustva branilaca. S obzirom da su se okrivljeni u spornim zapisnicima izjašnjavali o delu i krivici, odnosno davali iskaz u skladu sa članom 289. stav 4. ZKP Republike Srbije, nijedna pouka stavljena u zapisnik ne može činiti navedene zapisnike zakonitim, posebno iz razloga što su okrivljeni bili neuke stranke, nisu bili stručni da sebi pruže adekvatnu odbranu, bez poverljivog razgovora, bez dovoljno vremena za pripremu odbrane i nisu mogli sami sebe zastupati u takvom postupku, a čak i da su okrivljeni zaista naveli da im nije potreban branilac, navedena činjenica nije od uticaja na drugačiji zaključak u pogledu zakonitosti samih zapisnika. Branilac je osporila i to što je sud pročitao kao dokaz zapisnik o saslušanju svedoka ĐĐ sačinjen dana 18. 09. 2018. godine u Prvoj policijskoj upravi - odeljenje kriminalističke policije Sarajevo, iz razloga što se okrivljeni nikada nisu saglasili da se pročitaju iskazi svedoka u smislu člana 406. stav 1. tačka 2) ZKP, već su se izričito tome protivili i insistirali da se svedoci neposredno ispitaju pred sudom.

Branilac okrivljene GG, advokat Goran Karadarević u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi u krivičnom postupku kao dokaze koristili zapisnike o saslušanju okrivljenih koji su sačinjeni u PS Srebrenica, iako su okrivljeni svoje iskaze dali bez prisustva branioca. Po oceni branioca, sudovi se pozivaju na odredbu člana 47. stav 3. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije, koja propisuje da se procesna radnja preduzeta prema propisima države molilje izjednačava sa procesnom radnjom preduzetom prema propisima Republike Srbije kao i na odredbu člana 53. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Republike Srpske, kojom je propisano da osumnjičeni mora imati branioca samo ako je nem ili gluv ili osumnjičen za krivično delo za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora. Po oceni branioca, nižestepeni sudovi nisu imali u vidu odredbe člana 143. stav 2. tačka V) ZKP Republike Srpske, kojom je propisano da se na početku ispitivanja osumnjičenom saopštava da se može izjasniti o delu koje mu se stavlja na teret i izneti sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, i ako to učini u prisustvu branioca, da je takav njegov iskaz dopušten kao dokaz na glavnom pretresu i da bez njegove saglasnosti može biti pročitan i korišćen na glavnom pretresu. Na osnovu navedene odredbe je jasno da samo zapisnici koji su dati u prisustvu branioca mogu se na glavnom pretresu pročitati kao dokaz, a što je u skladu i sa domaćim zakonodavstvom. Branilac je istakao i odredbe člana 74. i 289. ZKP Republike Srbije kao i člana 289., koja propisuje da osumnjičeni u policiji mora imati branioca i za krivična dela za koja nije propisana obavezna odbrana, da bi se taj zapisnik mogao pročitati na glavnom pretresu.

Branilac okrivljenih AA i BB, advokat Ljubomir Apro u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe da se okrivljenima stavlja na teret da su izvršili krivično delo teška krađa iz člana 226 stav 1.tačka 1) u vezi člana 37. Krivičnog zakonika Republike Srpske, a koje je krivično delo odgovara krivičnom delu teška krađa iz člana 204 stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika Republike Srbije a za koje delo je po oba citirana zakonika predviđena kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina. Po oceni branioca, imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenicu da su okrivljeni saslušani bez prisustva branioca u prostorijama policijske stanice u Srebrenici, te iako je navedeni zapisnik u skladu sa procesnim zakonodavstvom Republike Srpske, isti se ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku pred sudom Republike Srbije jer isti nije u skladu sa osnovnim načelima domaćeg pravnog poretka i međunarodnim standardima o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja kao opšteprihvaćena međunarodna pravila čine deo pravnog poretka Republike Srbije.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Okružno javno tužilaštvo Bijeljina, Republika Srpska, područna kancelarija u Srebrenici, podnelo optužnicu Osnovnom sudu u Srebrenici broj T 14 1 KT 00044518 od 28.11.2018 godine, koja je potvrđena rešenjem Osnovnog suda u Srebrenici broj 820 K 022327 18 Kps od 19.12.2018. godine, protiv okrivljenih GG, AA, BB, VV i DD, zbog postojanja osnovane sumnje da su zajedno izvršili krivično delo krađe iz člana 226. stav 1. tačka 1) u vezi člana 37. Krivičnog zakonika Republike Srpske.

Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je dana 08.07.2019. godine podnelo Osnovnom sudu u Novom Sadu celokupne spise predmeta Osnovnog suda u Srebrenici, koji je formiran po podnetoj optužnici Okružnog javnog tužilaštva Bijeljina, Republika Srpska, podučna kancelarija u Srebrenici, protiv navedenih okrivljenih, svi državljani Republike Srbije, te je dopisom broj KTO 525/21 od 04.07.2019. godine obavestilo sud da Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu preuzima krivično gonjenje protiv okrivljenih, a navedenim podneskom je izvršeno preciziranje podnetog optužnog akta u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije dela tako što je okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Iz spisa predmeta još proizilazi da je Policijska uprava Zvornik-Policijska stanica Srebrenica sačinila zapisnike o saslušanju osumnjičenih GG i AA dana 17.09.2018. godine, BB, VV i DD dana 18.09.2018. godine, i da je u svim navedenim zapisnicima navedeno da su isti sačinjeni na osnovu člana 227. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Republike Srpske u vezi krivičnog dela teška krađa iz člana 226. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srpske, na štetu EE i da su na osnovu člana 144. ZKP Republike Srpske osumnjičeni obavešteni da se saslušanje snima uređajem za audio snimanje, te da imaju pravo da zatraže reprodukovanje snimka kako bi proverili svoju izjavu.

Osumnjičenima su tom prilikom predočena prava iz člana 143. ZKP Republike Srpske, između ostalog i da mogu da uzmu branioca po svom izboru koji može da bude prisutan njihovom ispitivanju, kao i pravo na branioca bez nadoknade ako prema svom imovnom stanju ne mogu da snose troškove svoje odbrane, da mogu da se izjasne o delu koje im se stavlja na teret i iznesu sve činjenice i dokaze koje im idu u korist, i ukoliko to učine u prisustvu branioca, takav njihov iskaz je dozvoljen kao dokaz na glavnom pretresu i bez njihove saglasnosti može da bude pročitan i korišćen na glavnom pretresu. Osumnjičenima je još predočeno da mogu da se odreknu svojih saopštenih prava i u tom smislu da iznesu svoje odbrane bez prisustva branioca, o čemu će se pre davanja izjave izričito opredeliti i da se ne mogu odreći prava na prisustvo branioca u slučaju obavezne odbrane, te da ukoliko se odreknu prava da uzmu branioca, a kasnije u toku ispitivanja ili u daljem toku postupka izraze želju da uzmu branioca, omogućiće im se uzimanje branioca i postupak nastaviti po pristupanju njihovog branioca. Osumnjičeni su se izjasnili da ne žele da uzmu branioca koji može da bude prisutan njihovom ispitivanju i naveli su da žele da iznesu svoju odbranu i da odgovaraju na postavljena pitanja. Na kraju zapisnika je konstatovano da na osnovu člana 144. ZKP Republike Srpske osumnjičeni imaju pravo da pročitaju zapisnike ili da zahtevaju da im se isti pročitaju, osumnjičeni su navodili da žele da im se zapisnici pročitaju ili da sami pročitaju, potpisali navedene zapisnike, nisu imali prigovore na iste i nisu želeli da im se isti reprodukuju. Zapisnike su potpisali osumnjičeni, policijski službenik i zapisničar.

Dana 18. 09. 2018. godine Prva policijska uprava - odeljenje kriminalističke policije Sarajevo je sačinilo zapisnik o saslušanju svedoka ĐĐ broj 02/8-2-1537/18, povodom krivičnog dela iz člana 226. KZ Republike Srpske, na štetu oštećenog EE, te su svedoku predočena prava i obaveze iz člana 95. stav 5., 6. i 7., 97., 98., 100. stav 2. i 3. i 105. Zakonika o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine. Nakon date izjave, svedok se izjasnio da želi da pročita zapisnik, nije stavio primedbe, a zapisnik su potpisali svedok, policijski službenik i zapisničar.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Republike Srpske je propisano da osumnjičeni, odnosno optuženi mora imati branioca već prilikom prvog ispitivanja ako je nem ili gluv ili ako je osumnjičen za krivično delo za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora.

Odredbom člana 74. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije je propisano da okrivljeni mora imati branioca ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, od prvog saslušanja pa do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka. Članom 289. stav 4. istog zakona je propisano da ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca, a zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

Odredbom člana 47. stav 3. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima je propisano da se preuzeti krivični postupak sprovodi prema propisima Republike Srbije, a procesna radnja preduzeta prema propisima države molilje izjednačava se sa procesnom radnjom preduzetom prema propisima Republike Srbije, osim ako to nije protivno osnovnim načelima domaćeg pravnog poretka i međunarodnim standardima o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi branilaca okrivljenih kojima se ističe da zapisnici o ispitivanju okrivljenih sačinjeni u PS Srebrenica predstavljaju nezakonite dokaze. Naime, okrivljeni jesu državljani Republike Srbije, ali su predmetno krivično delo izvršili na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine-entitet Republika Srpska i bili uhapšeni od organa tog entiteta i ispitani u svojstvu osumnjičenih. Tom prilikom je organ policije mogao primeniti samo zakone koji su važili na teritoriji tog entiteta i to Zakonik o krivičnom postupku Republike Srpske i Krivični zakonik Republike Srpske.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Republike Srpske je propisano da osumnjičeni, odnosno optuženi mora imati branioca već prilikom prvog ispitivanja ako je nem ili gluv ili ako je osumnjičen za krivično delo za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora, a okrivljenima je bilo stavljeno na teret da su izvršili krivično teška krađa iz člana 226. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srpske, za koje je propisana kazna zatvora do osam godina, što znači da se radilo o krivičnom delu za koje nije obavezna odbrana. Pored toga, okrivljenima je prethodno predočeno da imaju pravo da uzmu branioca a okrivljeni se na zapisniku izjasnili da ne žele da uzmu branioca, i obavešteni su da se saslušanje snima uređajem za audio snimanje, te da imaju pravo da zatraže reprodukovanje snimka kako bi proverili svoju izjavu, a što okrivljeni nisu zahtevali, potpisali su zapisnike i nisu imali primedbe na iste. Imajući sve navedeno u vidu, zapisnici o ispitivanju osumnjičenih sačinjeni pred PS Srebrenica, po načinu pribavljanja predstavljaju zakonite dokaze i u svemu su sačinjeni u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku Republike Srpske.

Po oceni Vrhovnog suda, zakonitost navedenih zapisnika se može ceniti samo prema trenutku njihovog sačinjavanja i na iste se ne mogu retroaktivno primeniti odredbe Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije i to pre svega člana 74., na koji se pozivaju branioci okrivljenih i koji se odnosi na obaveznu odbranu. Ovo iz razloga što su zapisnici sačinjeni pred organom Bosne i Hercegovine-entitet Republika Srpska, a u konkretnom slučaju se radi o krivičnom postupku u kome je Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu preuzelo krivično gonjenje protiv okrivljenih po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Bijeljini, područna kancelarija u Srebrenici, dakle od organa druge države, čije zakonodavstvo nije povređeno prilikom sačinjavanja predmetnih zapisnika.

Po oceni Vrhovnog suda, na ovaj način nije postupljeno ni suprotno odredbama člana 47. stav 3. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koja propisuje da se procesna radnja preduzeta prema propisima države molilje izjednačava sa procesnom radnjom preduzetom prema propisima Republike Srbije, osim ako to nije protivno osnovnim načelima donaćeg pravnog poretka. U konkretnom slučaju, kada je došlo do preuzimanja krivičnog gonjenja protiv naših državljana, po zamolnici strane države i uslovima kada su dostavljeni dokazi koji su prikupljeni prema propisima strane države i od strane nadležnih organa te države, konkretno iskazi okrivljenih koje su dali u policiji, u datoj procesnoj situaciji ukoliko su iskazi okrivljenih dati u policiji, u skladu sa zakonom države molilje, što podrazumeva da su okrivljeni upozoreni i na okolnosti u pogledu prava i obaveza prilikom saslušanja, što je sve nesporno ispunjeno, a što u načelu odgovara odredbama našeg ZKP, koji regulišu ovo pitanje, onda se na takvom dokazu i iskazu može zasnivati presuda.

Svoj stav da navedeni zapisnici predstavljaju nezakonite dokaze branioci obrazlažu i time da je nad okrivljenima tom prilikom vršena prinuda kao i ucena, pa tako branilac advokat Ljubomir Apro ističe da su okrivljeni AA i BB svoje odbrane pred policijskim službenicima izneli usled postojanja mane volje, pod prinudom, usled kontinuiranih pretnji i fizičkih napada policijskih službenika, u strahu zbog deportacije saokrivljene GG.

Isti navodi zahteva bili su istaknuti u žalbi branilaca okrivljenih, te su bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Novom Sadu K.br.1090/19 od 16.09.2024. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani šest, stav jedan svoje odluke Kž1 br. 23/25 od 09.04.2025. godine izneo jasne i dovoljne razloge, a koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge i upućuje.

Neosnovani su i navodi branioca okrivljenih AA, BB i VV, advokata Katarine Antunović, u delu da su iskazi svedoka pročitani na glavnom pretresu, iako nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, jer su svedoci mogli biti pronađeni i ispitani i to svedok ĐĐ, niti su okrivljeni dali saglasnost da se pročitaju iskazi svedoka, već su se tome izričito protivili i insistirali da se ispitaju pred sudom.

Odredbom člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da osim u slučajevima posebno propisanim u ovom zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodno primenom člana 405. ovog zakonika ako su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih razloga.

Iz spisa predmeta proizilazi da je na glavnom pretresu održanom dana 17.06.2024. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K.br. 1090/19, sudsko veće donelo rešenje da se na osnovu odredbe člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP pročita iskaz svedoka ĐĐ koji je dao pred Prvom policijskom upravom –odeljenje kriminalističke policije u Sarajevu dana 18.09.2018. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, navedeni zapisnik predstavlja zakonit dokaz jer je u svemu sačinjen u skladu sa zakonikom o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine, isti je potpisan od strane svedoka, koji nije imao primedbe na sačinjavanje istog. Pored toga, ispunjeni su uslovi iz člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP iz razloga što navedeni svedok koji ima prebivalište na teritoriji druge države i pored nekoliko pokušaja od strane suda, nije mogao biti pronađen, te su neosnovani navodi branioca advokata Katarine Antunović da je u konkretnom slučaju prekršen zakon jer navedeni svedok nije neposredno ispitan pred sudskim većem koje je donelo presudu.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Katarina Antunović ističe da je sud derogirao načelo kontradiktornosti odbivši predložene dokazne predloge odbrane da se neposredno ispitaju svedoci ŽŽ, ZZ, oštećeni i policijski službenici koji su učestvovali u sačinjavanju spornih zapisnika, čime je povređeno pravo okrivljenih na odbranu, dok je sa druge strane sudija usvojio sve dokazne predloge tužilačke strane. Na ovaj način je branilac suštinski ukazala na povredu zakona iz člana 395. ZKP. Branilac okrivljenih je ukazala i na povredu zakona iz člana 16.ZKP, jer sud nije u slučaju sumnje u određene činjenice postupao u korist okrivljenog.

U ostalom delu zahteva advokat Katarina Antunović navodi da ne postoji niti jedan materijalni dokaz da su okrivljeni bili u vreme i na mestu kritičnog događaja, te da su svih pet priznanja okrivljenih kontradiktorni u pogledu količine i vrste oduzetog novca, nakita i zarade od navodne prodaje istog, a sud svoju odluku zasniva na ovakvim priznanjima koji su navodno saglasni sa drugim dokazima, a što nije tačno. Takođe, ne postoji nikakva foto-dokumentacija obijanja kuće i ormana i otisaka prstiju a snimak na kome se navodno vidi vozilo okrivljenih nije sastavni deo spisa, niti postoje drugi dokazi da su okrivljeni uopšte posedovali nekakav novac i nakit i da su bilo kome isti prodali. Po oceni branioca, u konkretnom slučaju se radi o situacionom krivičnom delu okrivljenih GG i DD, za koje ostali okrivljeni nisu mogli znati, a presudom nije utvrđeno ni koji je doprinos izvršenju krivičnog dela svakog od okrivljenih pojedinačno. Branilac je još istakla da ne postoji niti jedan dokaz o prethodnom dogovoru svih okrivljenih za izvršenje krivičnog dela, već su svi bili saglasni u policiji da im je vozilo prokuvalo, a da su okrivljene GG i DD otišle po vodu, te da su nakon povratka rekle ostalima da ubrzaju i da su otuđile neke stvari. Na kraju je ovaj branilac imala i primedbe na zapisnike o ispitivanju svedoka putem „Viber“ aplikacije iz razloga što su svedoci ispitani u vozilu ili kod kuće, uz prisustvo drugih lica koja su mogla da im sufliraju odgovore, i bez mogućnosti suočenja okrivljenih sa svedocima, prikaza akata u spisima predmeta koji se tiču svedoka i koje su okrivljeni u celosti sporili.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom delu branilac okrivljenih AA, BB i VV, advokat Katarina Antunović suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemišući sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim presudama i ukazujući na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Branilac advokat Katarina Antunović ističe da je sud kao otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog AA cenio raniju osuđivanost za dva krivična dela, od kojih je proteklo devet godina i koja nisu istovrsna sa predmetnim delom i za koja su se stekli uslovi za brisanje osude, te da je slična situacija sa većinom osuda okrivljenog BB. Na ovaj način, branilac je suštinski ukazala na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Imajući u vidu da povrede zakona iz člana 16., 395., 440. i 441. stav 1. ZKP ne predstavljuju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozovljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA, BB i VV, advokata Katarine Antunović u odnosu na navedene povrede ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenih AA i BB, advokat Ljubomir Apro u ostalom delu svojih zahteva navodi da su pobijanim presudama povređene odredbe člana 33. stav 2. i 194. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 3. tačka C) Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, tako što je okrivljenima povređeno pravo na odbranu i pravo da odbranu vrši putem branioca.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisani sadržaj, pa se u razmatranje i ocenu iznetih navoda, nije upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                         Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković