Presudom Višeg suda u Zaječaru Kž1 121/24 od 04.12.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljene AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pobijanih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Zoran Marković, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i povrede člana 32. i 34. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Zorana Markovića, ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, na taj način što je sud pobijanim presudama, dve kazne zatvora koje se imaju izdržavati u prostorijama u kojima okrivljena stanuje, preinačio i primenom odredbi o odmeravanju jedinstvene kazne zatvora za krivična dela u sticaju, okrivljenoj izrekao jedinstvenu kaznu zatvora koja se ima izdržavati u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija i na taj način izmenio način izdržavanja kazne na štetu okrivljene.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP postoji, između ostalog, kada je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, odnosno ukoliko sud izrekne vrstu kazne koja nije dopuštena po zakonu ili koja nije predviđena za određeno krivično delo, ili ako prekorači najmanju ili najveću meru propisane kazne, ili ako izrekne sporednu kaznu kada to nije dopušteno, odnosno ne izrekne sporednu kaznu kada je njeno izricanje obavezno.

Odredbom člana 62. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da ako se osuđenom licu sudi za krivično delo učinjeno pre nego što je započelo izdržavanje kazne po ranijoj osudi ili za krivično delo učinjeno za vreme izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora, sud će izreći jedinstvenu kaznu za sva krivična dela primenom odredaba člana 60. ovog zakonika, uzimajući ranije izrečenu kaznu kao već utvrđenu, a kazna ili deo kazne koje je osuđeni izdržao uračunaće se u izrečenu kaznu zatvora.

Odredbom člana 60. stav 2. tačka 2) Krivičnog zakonika, propisano je da će sud, ako je za krivično delo u sticaju utvrdio kazne zatvora, jedinstvenu kaznu izreći tako što će povisiti najveću utvrđenu kaznu zatvora, s tim da jedinstvena kazna ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, niti preći 20 godina zatvora.

Odredbom člana 552. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se postupak za izricanje jedinstvene kazne pokreće na zahtev javnog tužioca ili osuđenog i njegovog branioca ako je protiv istog osuđenog u dve ili više presuda izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne za dela u sticaju.

Prema odrebi člana 45. stav 3. Krivičnog zakonika ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se, s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažanjavanja.

Iz citiranih zakonskih odredbi, prema nalaženju Vrhovnog suda, proizlazi da je dozvoljeno spajanje kazni zatvora koje okrivljeni po odluci suda shodno članu 45. stav 3. Krivičnog zakonika, treba da izdrži na taj način što ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje (tzv. „kućni zatvor“) i izricanje jedinstvene kazne po pravilima za odmeravanje kazne za dela u sticaju.

Ukoliko je jedinstvena kazna zatvora izrečena u trajanju do jedne godine, sud će ceneći sve okolnosti iz člana 45. stav 3. Krivičnog zakonika, odlučiti da li će odrediti da se izvrši na način što okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje (tzv. „kućni zatvor“), a ukoliko je jedinstvena kazna izrečena u trajanju preko jedne godine, sud ne može odrediti da će se ista izvršiti tako što okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje.

Vrhovni sud nalazi da je sud usvajanjem zahteva za izricanje jedinstvene kazne Osnovnog javnog tužioca u Zaječaru Ktr 752/24 od 20.08.2024. godine i preinačavanjem ranijih pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zaječaru K 21/23 od 10.10.2023. godine i Osnovnog suda u Zaječaru K 301/23 od 25.12.2023. godine, u pogledu odluka o kazni, tako što je okrivljenu osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i četiri meseca, koja će se izvršiti u zavodskim uslovima, postupio u skladu sa odredbama člana 60. stav 2. tačka 2) i člana 62. stav 1. Krivičnog zakonika, člana 552. stav 1. tačka 1) i člana 556. stav 1. tačka 1) ZKP.

Prema tome, kada je jedinstvena kazna izrečena u trajanju od preko jedne godine, kao što je to u konkretnom predmetu slučaj, ne mogu se primeniti odredbe člana 45. stav 3. Krivičnog zakonika, pa se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljene povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, jer sud nije prekoračio ovlašćenja niti učinio drugu povredu zakona kod izricanja krivične sankcije – kazne, već je po sili zakona došlo do izmene u načinu izvršenja kazne.

S obzirom na to, da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenu ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao u razmatranje povrede odredbi članova 32. i 34. Ustava Republike Srbije, koje je branilac takođe naveo kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                            Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković