Položaj maloletnih oštećenih u krivičnom postupku je propisan odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica („Sl.glasnik RS“ br.85/2005) i to u odredbama člana 150. – 157, koji, kada je reč o krivičnom postupku predstavlja lex specialis, čija se pravila primarno primenjuju, u cilju sprečavanja sekundarne viktimizacije žrtava krivičnih dela, a kada nešto ovim odredbama nije uređeno, primenjuju se pravila sadržana u Zakoniku o krivičnom postupku, koji, iako sadrži određene specifične odredbe o posebnoj zaštiti svedoka i oštećenih u krivičnom postupku, ne sadrži posebne odredbe koje se odnose na odgovarajuće modifikovanje opštih krivičnoprocesnih pravila, onda kada je u krivičnom postupku oštećeni maloletno lice.

Odredbom člana 152. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica propisano je da će se kad vode postupak za krivična dela učinjena na štetu maloletnih lica, javni tužilac, istražni sudija i sudije u veću odnositi prema oštećenom vodeći računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i prilikama u kojima živi, posebno nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice postupka po njegovu ličnost i razvoj, kao i da će se saslušanje maloletnih lica obaviti uz pomoć psihologa, pedagoga ili drugog stručnog lica. U stavu 2. istog člana propisano je, između ostalog, da se, ako se kao svedok saslušava maloletno lice koje je oštećeno krivičnim delom navedenim u članu 150. ovog zakona, saslušanje može sprovesti najviše dva puta, a izuzetno i više puta ako je to neophodno radi ostvarenja svrhe krivičnog postupka, dok je u stavu 4. propisano, pored ostalog, da se maloletna lica, kao svedoci-oštećeni, mogu saslušati i u svom stanu ili drugoj prostoriji, odnosno ovlašćenoj ustanovi- organizaciji, stručno osposobljenoj za ispitivanje maloletnih lica. Istim članom, u stavu 5. propisano je da će se kada je maloletno lice saslušavano u slučajevima iz stava 2, 3. i 4. ovog člana, na glavnom pretresu uvek pročitati zapisnik o njegovom iskazu, odnosno pustiti snimak saslušanja.

Vrhovni sud nalazi da je ispitivanje maloletne oštećene obavljeno u svemu u skladu sa članom 152. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, kada je njenom ispitivanju prisustvovao i psiholog, u smislu stava 152. stav 1. ovog zakona, odnosno predstavnik nadležnog Centra za socijalni rad, po čijem izjašnjenju je u cilju izbegavanja mogućih štetnih posledica po ličnost i razvoj maloletne oštećene i sprečavanja viktimizacije i sprovedeno ispitivanje, na navedeni način, kao i njeni zakonski zastupnici – roditelji. Ispitivanju maloletne oštećene prisustvovao je i branilac okrivljenog, koji je i postavljao pitanja maloletnoj oštećenoj, dok je sud na glavnom pretresu, nakon njenog ispitivanja pročitao zapisnik okrivljenom koji je, nakon što je upitan da li ima neko pitanje izjavio da nema ništa da kaže, čime je u potpunosti poštovano pravo maloletne oštećene na zaštitu najboljeg interesa deteta propisno Konvencijom UN o pravima deteta i načelima Ustava RS i Zakona o o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Sa ovim u vezi, okolnost da sud nije formalno doneo rešenje iz člana 103. ZKP ne utiče na zakonitost predmetnog zapisnika.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi, da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i navodi da je izreka presude suprotna navodima maloletne oštećene. Takođe, u zahtevu se navodi i da izreka presude ne sadrži niti vreme, niti mesto izvršenja krivičnog dela na koji način se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Pored navedenog branilac napominje i da je sud odbio predloge odbrane za saslušanjem svedoka, kao i dokazni predlog odbrane da se izađe na lice mesta i da se izvrši psihijatrijsko veštačenje maloletne, na koji način se ističe povreda odredbe člana 395. ZKP. Branilac u zahtevu navodi i da sud nije postupio po nalogu drugostepenog suda na koji način se ukazuje i na povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP.

U preostalom delu zahteva branilac okrivljenog osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu dokaza datu od strane suda tako što ističe da je iskaz maloletne oštećene kontradiktoran, pun nejasnoća i nelogičnost i neistinit. Takođe se u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te da nije na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni izvršio krivično delo, tim pre što niko od predloženih svedoka nije bio neposredan očevidac događaja. Po stavu branioca ni odluka o krivičnoj sankciji ne može opstati obzirom da je paušalno primenjena odredba o odmeravanju jer je sud prepisao izreku ranije presude i nije promenio činjenični opis ali je okrivljenom ipak povećao kaznu zatvora.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, te povreda odredbe člana 395. i 462. stav 3. ZKP, kao i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, Vrhovni sud je, u ovom delu, zahtev branioca okrivljenog AA ocenio nedozvoljenim.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog označava povredu člana 32. i 33. Ustava Republike Srbije, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1), na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Veljka Stanojevića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, zahtev, u odnosu na navedenu povredu, odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković