Oštećeni BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 486/2020 od 20.08.2020. godine, delmičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA, presuda Osnovnog suda u Zaječaru K broj 480/17 od 26.12.2019. godine preinačena je tako što je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. i 33. KZ, za koje delo mu je primenom odredaba članova 64, 65. i 66. KZ izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku proveravanja od tri godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, te određeno da će se okrivljenom u slučaju opoziva uslovne osude u izrečenu kaznu uračunati vreme provedeno u pritvoru od 13.08.2013. godine do 19.08.2013. godine, dok je žalba branioca okrivljenog u ostalom delu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA – advokat Zora Dobričanin Nikodinović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8), 9) i 10) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači drugostepenu presudu tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo, ili da drugostepenu presudu ukine i predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno suđenje, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ističe da su pobijanim pravnosnažnim presudama učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 8) i 9) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je prvostepeni sud prekoračio optužbu i na taj način učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, tako što je okrivljenog oglasio krivim za radnje koje mu optužnicom nisu stavljene na teret, jer je u izreku presude uneo potpuno novu radnju - da je okrivljeni oštećenom „držao pištolj uperen u slepoočnicu“. Prema navodima zahteva, sud je istovremeno učinio i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, jer nije u potpunosti rešio predmet optužbe, obzirom da je iz izreke presude izostavio radnju izvršenja koja je okrivljenom stavljena na teret – da je „uz pretnju pištoljem zahtevao od oštećenog da mu na ime duga njegovog pok. prijatelja VV, biv. iz sela ... u naredna tri dana isplati novac“.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovim izmenama prvostepeni sud nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe. Dakle, o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može se govoriti samo u situaciji kada sud nije doneo nikakvu odluku o nekoj tački optužbe.

Kako je u konkretnom slučaju okrivljenom AA otpužnicom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ, za koje delo je i oglašen krivim, to je očigledno da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud u potpunosti rešio predmet optužbe. Pri tome činjenica da je iz izreke presude izostavljeno da je okrivljeni AA uz pretnju pištoljem zahtevao od oštećenog da mu na ime duga njegovog pok. prijatelja VV u naredna tri dana isplati novac ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, niti ova nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i opisa u izreci prvostepene presude ima onaj značaj koji mu se zahtevom branioca okrivljenog pridaje, obzirom da je prvostepeni sud ovom izmenom samo konkretizovao radnje okrivljenog, i uskladio ih sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu.

Prvostepenom presudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, time što je u izreci presude dodato da je okrivljeni oštećenom „držao pištolj uperen u slepoočnicu“.

Naime, u dispozitivu optužnog akta navedeno je da je okrivljeni AA kritičnom prilikom uz pretnju pištoljem zahtevao od oštećenog da mu na ime duga njegovog pok. prijatelja u naredna tri dana isplati novac u iznos od 4.000 evra. Stoga, izmenom dispozitiva optužnog akta u tom smislu što je u izreci prvostepene presude navedeno da je okrivljeni „držao pištolj uperen u slepoočnicu oštećenog“ umesto da je „uz pretnju pištoljem zahtevao od oštećenog“ navedeni iznos novca, nije učinjena navedena bitna povreda, već je prvostepeni sud samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, pri čemu navedene izmene nisu izvršene na štetu okrivljenog, u smislu dodavanja veće kriminalne aktivnosti.

Imajući u vidu da prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog koje su opisane u optužnom aktu, i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije, te da u konkretnom slučaju navedene izmene u opisu radnje izvršenja ne menjaju identitet krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, to ova nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i opisa dela u izreci pobijane presude, ne predstavlja prekoračenje optužbe, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca.

Prema navodima zahteva, i drugostepenom presudom učinjena je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je drugostepeni sud, suprotno navodima optužnog akta, u kom nije bilo navedeno da li je okrivljeni mogao da shvati značaj svog dela i da li je hteo njegovo izvršenje, u izreku presude dodao subjektivne elemente predmetnog krivičnog dela koje optužnica ne sadrži, i to „pri čemu je bio svestan svog dela... i hteo izvršenje dela“, a na koji način je učinio navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.

Prema navodima zahteva, drugostepeni sud je prekoračio optužbu i na taj način što je u izreci presude naveo elemente saizvršilaštva koji u optužnici ne postoje, odnosno da je okrivljeni AA zajedno i po prethodnom dogovoru sa GG izvršio radnje za koje optužnica tereti samo okrivljenog GG, te na taj način što je u izreci navedena i dinarska protivvrednost koja u činjeničnom opisu optužnice ne postoji, jer je u izreku uneto „što izraženo u dinarskoj protivvrednosti iznosi 455.303,20 dinara“.

Suprotno izloženim navodima zahteva, navedene izmene ne predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Ovo stoga što je u optužnom aktu navedeno da je okrivljeni krivičnom prilikom postupao u uračunljivom stanju i sa umišljajem, te da je bio svestan zabranjenosti svog dela. Stoga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je drugostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je u izreci naveo subjektivne elemente predmetnog krivičnog dela, koju optužnica ne sadrži, i to da je okrivljeni bio svestan svog dela i da je hteo njegovo izvršenje.

Ni činjenica da je drugostepeni sud naveo da iznos od 4.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iznosi 455.303,20 dinara, ne predstavlja navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, obzirom da je na ovaj način samo opredeljena dinarska protivvrednost iznosa navedenog u optužnici, a na osnovu javno dostupne kursne liste NBS koja je važila kritičnog dana, odnosno 13.08.2013. godine.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je drugostepeni sud u izreku presude dodao i elemente saizvršilaštva koji u optužnici ne postoje, odnosno da je okrivljeni AA zajedno i po prethodnom dogovoru sa GG i završio predmetne radnje, obzirom da je i u dispozitivu optužnog akta, u drugom i trećem redu, navedeno da je okrivljeni po prethodnom dogovoru sa GG, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist koja prelazi 450.000,00 dinara, upotrebom pretnje pokušao da prinudi oštećenog da mu na štetu svoje imovine preda novac u iznosu od 4.000 evra.

Kako, dakle, prvostepenom i drugostepenom presudom nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da drugostepeni sud, odlučujući o žalbi izjavljenoj samo u korist okrivljenog, nije mogao na štetu okrivljenog utvrditi postojanje subjektivnih elemenata krivičnog dela, niti postojanje elemenata saizvršilaštva, pa kako je prema stavu odbrane napred navedenim povredama objektivnog identiteta presude i optužbe sud „nesumnjivo uvećao kriminalnu količinu činjeničnog opisa krivičnog dela za koje je okrivljenog oglasio krivim“, to je povredio načelo zabrane preinačenja na gore propisano odredbom člana 453. ZKP, odnosno učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP na štetu okrivljenog.

Prema odredbi člana 453. ZKP, ako je izjavljena žalba samo korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Dakle, navedena povreda postoji samo ukoliko je u konkretnom slučaju presuda izmenjena tako što je okrivljeni oglašen krivim za teže krivično delo, ili na strožu krivičnu sankciju.

Imajući u vidu da je okrivljenom AA optužnim aktom stavljeno na teret krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ, te da je za ovo krivično delo oglašen krivim i prvostepenom i drugostepenom presudom, pri čemu je drugostepenom presudom osuđen na blažu krivičnu sankciju u odnosu na onu na koju je osuđen prvostepenom presudom, to je očigledno da u konkretnom slučaju nije učinjena povreda zabrane reformatio in peius, odnosno bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjena neosnovanim.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 22. KZ na štetu okrivljenog, a s tim u vezi da optužba javnog tužioca ne sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela u pitanju, vezano za pojam krivice okrivljenog u smislu člana 22. KZ.

Po oceni ovog suda, izloženi navodi zahteva su neosnovani, obzirom da je u izreci prvostepene presude navedeno da je okrivljeni postupao u uračunljivom stanju, sa umišljajem i u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 450.000,00 dinara, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela, te da je u izreci drugostepene presude navedeno da je postupao sa umišljajem, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 450.000,00 dinara, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, te da je hteo izvršenje krivičnog dela.

Ukazujući na istu povredu krivičnog zakona, u zahtevu se ističe i da pokušaj kvalifikovanog oblika krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ nije moguć u situaciji kada okrivljeni nije ostvario imovinsku korist koja prelazi iznos od 450.000,00 dianara, jer oštećeni nije predao ovaj novac okrivljenom, a zbog čega se prema stavu branioca očigledno ne radi o krivičnom delu iznude iz člana 214. KZ.

Po oceni ovog suda, izloženi navodi zahteva su neosnovani, obzirom da u radnjama okrivljenog, opisanim u izreci pravnosnažne presude, stoje svi bitni elementi krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 30. i 33. KZ, zbog kog je prvostepenom presudom oglašen krivim, a činjenica da oštećeni nije preduzeo nijednu radnju na štetu svoje imovine, po oceni ovoga suda, nije od uticaja, obzirom da je okrivljeni u izvršenju krivičnog dela sprečen od strane policijskih službenika, u trenutku kada je trebalo da preuzme novac od oštećenog, a zbog čega je predmetno krivično delo i ostalo u pokušaju. Stoga je zahtev i u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić