Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 231/21 od 14.09.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA i VV, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Goran Popov, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u odnosu na krivično delo neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka iz člana 145. stav 1. KZ branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču obeležja predmetnog krivičnog dela i u vezi sa tim navodi da se ono što je okrivljeni učinio, a to je prosleđivanje u privatnoj poruci dvojici lica fotografije privatnog tužioca, koju je i sam prethodno dobio od prvookrivljenog, ne može smatrati „objavljivanjem“ ili „prikazivanjem“, što su radnje izvršenja ovog krivičnog dela. Naime, okrivljeni, prema stavu odbrane, predmetnu fotografiju nije učinio dostupnom javnosti, već dvojici konkretnih lica, koji se ne mogu smatrati javnošću, u kom smislu je i konstatacija suda da je okrivljeni fotografiju učinio dostupnom neodređenom krugu lica apsolutno netačna. Branilac u zahtevu, dalje, navodi da se u konkretnom slučaju ne radi o fotografiji već o fotomontaži, s obzirom na to da pojam fotografije podrazumeva „izvorni“ tj. verni prikaz nečijeg ličnog dobra, dok fotomontaža to nije. Pored iznetog, branilac u zahtevu ističe da je privatni tužilac znao i pristao da se njegov lični zapis (zapis lika) iskoristi upravo u svrhu fotomontaže za šta je i pozirao, a to što nije znao kako će konačna fotomontaža izgledati, ne umanjuje značaj njegovog pristanka na obradu lika.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 145. stav 1. Krivičnog zakonika, koji propisuje osnovni oblik krivičnog dela neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka iz člana 145. stav 1. KZ, određeno je da će se onaj ko objavi ili prikaže spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera bez pristanka lica koje je spis sastavilo ili na koga se spis odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica, čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Prema tome, radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela je alternativno određena i sastoji se u objavljivanju ili prikazivanju spisa, portreta, filma ili fonograma ličnog karaktera, što podrazumeva da je njihova sadržina učinjena dostupnom određenom ili neodređenom krugu lica. Za postojanje ovog krivičnog dela neophodno je da se objavljivanje ili prikazivanje vrši bez pristanka ovlašćenog lica i da se tim radnjama osetno zadrlo u lični život tog lica.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude, proizlazi da su okrivljeni AA i VV objavili fotografiju ličnog karaktera bez pristanka lica koje je prikazano na fotografiji i time osetno zadrli u lični život privatnog tužioca BB, na taj način što je najpre okrivljeni VV koristeći računarski program za obradu slika – fotošop, kreirao fotografiju tako što je na aktera već postojeće fotografije vulgarne, eksplicitno seksualne sadržine umetnuo lik – glavu privatnog tužioca, stvarajući tako novu fotografiju iz koje proizlazi da je privatni tužilac uslikan u seksualnom odnosu sa drugim muškarcem, pa je tako načinjenu fotografiju poslao drugookrivljenom AA, koji je nakon toga, istu prikazao prosledivši je putem aplikacije Fejsbuk mesindžer drugim osobama, radnicima preduzeća „GG“ ... - ogranak u ..., usled čega je privatni tužilac trpeo posledice u ličnom životu, pri čemu su okrivljeni bili uračunljivi, svesni svojih dela i hteli njihovo izvršenje, te su bili svesni da su njihova dela zabranjena.

Polazeći od navedenog i citirane zakonske odredbe, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa dela u izreci presude, proizlazi da se u radnjama okrivljenog AA stiču sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka iz člana 145. stav 1. KZ, jer je okrivljeni kritičnom prilikom predmetnu fotografiju sačinjenu i poslatu od strane okrivljenog VV, prikazao bez pristanka privatnog tužioca, prosledivši je putem aplikacije Fejsbuk Mesindžer drugim licima čime je osetno zadro u lični život privatnog tužioca.

Prema tome, okrivljeni je prosleđivanjem predmetne fotografije privatnog tužioca drugim licima istu prikazao, odnosno učinio dostupnom javnosti i na taj način preduzeo radnju „prikazivanja“, što je jedna od alternativno propisanih radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela. Stoga su, po nalaženju ovoga suda, neosnovani navodi iz zahteva da se prosleđivanje fotografije ne može smatrati objavljivanjem ili prikazivanjem sadržine ličnog karaktera, odnosno da u konkretnom slučaju nedostaje bitan element predmeta krivičnog dela koji se tiče radnje izvršenja krivičnog dela.

Neosnovani su i navodi iz zahteva kojima se ukazuje da bi se o predmetnom krivičnom delu moglo govoriti samo ukoliko bi se radilo o „izvornoj“ odnosno vernoj fotografiji privatnog tužioca, a ne fotomontaži, kao što je to u konkretnom slučaju u pitanju.

Naime, za postojanje predmetnog krivičnog dela neophodno je da se objavljuje ili prikazuje fotografija ličnog karaktera, čime se osetno zadire u privatnost drugog lica. Predmetna fotografija privatnog tužioca vulgarne i eksplicitno seksualne sadržine, sačinjena u računarskom fotošop programu od strane okrivljenog VV, tako što je lik privatnog tužioca umetnut na već postojeću fotografiju, po oceni ovoga suda, objektivno predstavlja sadržinu ličnog karaktera, koja se odnosi na lični i privatni život privatnog tužioca. To što je u pitanju fotomontaža, a ne verodostojna fotografija privatnog tužioca, ne ukazuje da se u radnjama okrivljenog ne stiču zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela, budući da su forma i tehnika sačinjavanja prikazane fotografije, bez značaja za postojanje ovog krivičnog dela.

Pored iznetog, neosnovani su i navodi zahteva da je privatni tužilac pristao da se njegov lični zapis (zapis lika) iskoristi u svrhu fotomontaže, jer iz činjeničnog opisa dela u izreci presude proizlazi da je prikazivanje fotografije privatnog tužioca kojom se osetno zadire u njegov lični život, izvršeno bez njegovog pristanka, a činjenica da je privatni tužilac dozvolio okrivljenom VV da ga fotografiše nemajući saznanje u kom cilju će to biti iskorišćeno, ne ukazuje da je on pristao da se predmetna fotografija prikaže, odnosno učini dostupnom javnosti.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i u odnosu na krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, navodima da u konkretnom slučaju nisu ostvarena obeležja tog krivičnog dela. U vezi sa tim, u zahtevu navodi da namera omalovažavanje nije obuhvaćena izrekom presude, te da nije bilo međusobnog neposrednog kontakta između okrivljenog i privatnog tužioca povodom sporne fotografije, koja je prosleđena trećim licima, a ne i privatnom tužiocu, što, prema stavu odbrane, isključuje postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane, a kako su isti neosnovano isticani u postupku po redovnom pravnom leku, to ovaj sud prihvata razloge date na strani 4, u stavu trećem obrazloženja drugostepene presude, kao dovoljne i jasne i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio kao neosnovan i na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić