Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.726/18 od 13.09.2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA pa je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu K br.1120/17 od 30.04.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog AA, advokati Milun Dragutinović i Predrag Lončarević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.726/18 od 13.09.2018. godine kojom su odbijene žalbe branilaca i potvrđena osuđujuća presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu K br.1120/17 od 30.04.2018. godine i predmet vrati Apelacionom sudu na ponovno odlučivanje po žalbama branilaca ili da Vrhovni kasacioni sud u celini preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.726/18 od 13.09.2018. godine i da okrivljenog oslobodi od optužbe, a da o sednici veća obavesti javnog tužioca i branioca u smislu odredbe člana 488. ZKP.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti, na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenja odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA je neosnovan.

Branioci okrivljenog AA u zahtevu navode da bitan elemenat krivičnog dela poreska utaja predstavlja zakonitost stečenih prihoda o kojima se daju lažni podaci, da bi bilo izbegnuto plaćanje poreza, a da ukoliko prihod nije zakonit, može se raditi o nekom drugom krivičnom delu, a ne o poreskoj utaji. Naime, okrivljeni AA nije poreski obveznik – dužnik po predmetnim fakturama koje je dobio od svojih dobavljača, već su to sami dobavljači kao izdavaoci faktura što je predviđeno na osnovu člana 44. Zakona o PDV, da je optuženi u svemu postupao u skladu sa članom 28. i 37. Zakona o PDV, da sve fakture od dobavljača ispunjavaju uslove propisane članom 42. Zakona o PDV, a da samo ako se radi o zakonitim prihodima, a izbegnuto je plaćanje poreza, može se raditi o krivičnom delu poreske utaje.

Iz izreke prvostepene presude kojom je okrivljeni AA oglašen krivim proizilazi da je u vreme, na način i na mestu okrivljeni kao osnivač i vlasnik preduzeća „BB“ u nameri da postupno izbegne plaćanje poreza dao lažne podatke o činjenicama od uticaja za utvrđivanje ove obaveze, čime je izbegao da plati porez na taj način što je u poslovnim knjigama preduzeća lažno prikazao nabavku robe i korišćenje usluga preduzeća bliže navedenih u izreci te presude, pa je okrivljeni PDV u ukupnom iznosu od 20.664.019,73 dinara neosnovano iskoristio kao prethodni porez sa pravom na odbitak čime je izbegao njegovo obračunavanje i plaćanje.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda budući da je okrivljeni postupao kao osnivač i vlasnik preduzeća koje je zakonito registrovano, i nalazi se u zakonitom pravnom sistemu države, što znači da prihod stiče vršeći registrovanja delatnosti na osnovu zakona, u okviru svog poslovanja, u radnjama okrivljenog AA stiču se svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Stoga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da se u radnjama okrivljenog ne stiču svi bitni elementi krivičnog dela za koje je pobijanim presudama oglašen krivim, jer nedostaje bitan elemenat ovog krivičnog dela, a to je da se radi o zakonitim prihodima.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA polemiše se i osporava činjenično utvrđenje u pravnosnažnim odlukama – da na strani okrivljenog nema dokaza da je postojala namera da učini krivično delo za koje je oglašen krivim i da ne postoji direktni umišljaj, (što sve predstavlja činjenično pitanje), a budući da pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                      Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić