Istom presudom, okrivljeni je obavezan da plati sudu na ime paušala iznos od 50.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude i određeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret okrivljenog, dok će sud o visini troškova doneti odluku posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 15/25 od 23.12.2025. godine odbijena je kao neosnovana branioca okrivljenog Đura Obradovića, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog Đura Obradovića, advokat Borko Vasojević, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i vrati predmet prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred izmenjenim većem ili preinači pobijane pravnosnažne presude i okrivljenog oslobodi od optužbe za navedeno krivično delo, u smislu odredbe člana 492. ZKP.

Vrhovni sud je u sednici veća, održanoj u smislu odredaba člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tač. 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, dok su stavom 4. navedenog člana propisani uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i to takstativnim nabrajanjem povreda zakona (član 74., član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tač. 1), člana 439. tač.1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4.), koje mogu biti učinjene u prvostepenom i postupku pred apelacionim, odnosno drugostepenim sudom.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ne opredeljuje konkretno ni jednu povredu zakona koja, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog. Branilac se u zahtevu opširno bavi utvrđenim činjeničnim stanjem, te ističe sopstvene zaključke, da AD „PIK Pešter“ nema karakter oštećenog, da prenos prava svojine nije nastupio, da upis obligacionog prava nije izvršen, da nije izvršena eksploatacija drvne građe, niti šteta šumske građe, da se prenos prava svojine vrši zaključenjem ugovora i upisom u katastar nepokretnosti, a u konkretnom slučaju nisu razjašnjene razlike između građanskog i krivičnog prava, kao i da predugovori nisu pravni osnov za prenos prava svojine, jer isti ne obavezuju stranke, kao i da štete nema jer nije došlo do otuđenja nepokretnosti, a prenos državine nije sticanje prava svojine. Pored toga ističe da je okrivljeni priznao da je zaključivao predugovore ali ne i da je izvršio krivično delo, te citira odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kao i navode iskaza svedoka AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ, te daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i polemiše za motivima za izvršenje krivičnog dela. Pored toga, branilac okrivljenog osporava navode drugostepenog suda u obrazloženju drugostepene odluke u pogledu postojanja saglasnosti Fonda za razvoj, koje bi ovlastile okrivljenog na ovakvo postupanje. Takođe, branilac osporava i visinu utvrđene imovinske štete koja je nastupila na strani oštećenog. Na opisani način branilac okrivljenog u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, dajući svoje činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih pobijanim presudama i daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Osim toga, branilac ističe da je posledica nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja nepravilna odluka o krivičnoj sankciji, u smislu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povreda zakona iz člana 441. stav 1. ZKP i povrede člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i 438. stav 1. tačka 11) ZKP, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković