Privatni tužioci BB i VV su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak, shodno članu 258. ZKP i odlučeno je da će o troškovima krivičnog postupka sud odlučiti posebnim rešenjem.

Stavom drugim izreke, okrivljena AA, na osnovu odredbe člana 423. tačka 2) ZKP, oslobođena je od optužbe da je izvršila produženo krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. u vezi člana 61. KZ.

Presudom Višeg suda u Kruševcu Kž1 164/19 od 04.10.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljene AA, advokata Zorana Jovanovića i punomoćnika privatnih tužilaca BB i VV, advokata Biljane Ilić i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda u osuđujućem delu zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 65. stav 2. ZKP i iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine prvostepenu presudu u stavu prvom kao i drugostepenu presudu u delu kojim je odbijena žalba branioca okrivljene i donese odluku kojom se okrivljena oslobađa od optužbe ili da ukine samo drugostepenu presudu u delu kojim je odbijena žalba branioca okrivljene i predmet vrati drugostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Naime, branilac okrivljene, ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, u podnetom zahtevu zapravo navodi da, kako je odredbom člana 65. stav 2. ZKP propisano da se privatna tužba podnosi u roku od 3 meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog, a koji rok se po stavu branioca odnosi i na sve eventualne izmene i dopune činjeničnih navoda privatne tužbe, te kako je privatna tužba „uređena“ podneskom nakon proteka zakonom propisanog roka od tri meseca, to po stavu branioca taj podnesak sud nije trebao da prihvati jer je došlo do „zastarelosti postupka“.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, iste navode, branilac okrivljene AA, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za svoj zaključak u pogledu roka za izmenu optužnog akta – privatne tužbe, kao i u pogledu toga na koji način i kada je predmetna privatna tužba podneta, uređena i precizirana (strana 3. stav 2. drugostepene presude), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, izmena optužnog akta nije vezana za rok iz člana 65. stav 2. KZ, kako to pogrešno smatra branilac okrivljene, već privatni tužilac može, shodno odredbi člana 409. ZKP koja se primenjuje i u skraćenom postupku, da vrši izmene činjeničnog opisa krivičnog dela tokom celog krivičnog postupka i to sve do završetka glavnog pretresa i to tako što privatna tužba može biti izmenjena izostavljanjem, dodavanjem i promenom određenih činjeničnih navoda, kao i promenom pravne kvalifikacije krivičnog dela, pri čemu je sud vezan za činjenični opis dela, a ne i za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela (član 420. ZKP).

S toga se izmena privatne tužbe, na koju se poziva branilac okrivljene, ne može smatrati neblagovremenom, niti je u konkretnom slučaju došlo do „zastarelosti postupka“, kako to branilac okrivljene ukazivanjem na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Nadalje, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je pravnosnažnom presudom, u stavu prvom, prekoračena optužba, jer privatni tužioci nisu precizirali da je radnja izvršenja krivičnih dela za koja je okrivljena oglašena krivom i osuđena u stavu prvom, preduzeta dana 19.02.2017. godine, dok je u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenog u izreci presude u stavu prvom navedeno da je okrivljena predmetna krivična delo izvršila upravo dana 19.02.2017. godine.

Iznetim navodima, branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Međutim, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je punomoćnik privatnih tužilaca, u završnoj reči na glavnom pretresu održanom dana 28.05.2019. godine precizirao privatnu tužbu podnetu protiv okrivljene AA dana 27.03.2017. godine, u pogledu tačnog označenja vremena izvršenja krivičnih dela koja se okrivljenoj stavljaju na teret i za koja je u stavu prvom izreke pravnosnažne presude oglašena krivom i osuđena, na šta je zakonom ovlašćen, navodeći da su krivična dela koja su predmet optužbe, umesto u toku meseca februara 2017. godine, izvršena dana 19.02.2017. godine.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Samim tim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud u stavu prvom izreke presude, nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio identitet optužbe i presude na štetu okrivljene AA, jer je vreme izvršenja krivičnih dela isto i u preciziranoj privatnoj tužbi i u izreci presude u stavu prvom, pri čemu postoji istovetnost i u pogledu bitnih obeležja krivičnih dela, odnosno u pogledu činjeničnog opisa radnje izvršenja, kao i načina izvršenja predmetnih krivičnih dela opisanih u privatnoj tužbi i u prvom stavu izreke prvostepene presude, zbog čega su navodi zahteva branioca okrivljene kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Branilac okrivljene u uvodu zahteva ističe da su pobijane pravnosnažne presude, u osuđujućem delu, donete i uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali istaknutu povredu zakona ne konkretizuje.

Kako je odredbom člana 484. ZKP propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1.), te imajući u vidu da se u obrazloženju zahteva branioca okrivljene ne navodi u čemu se sastoji istaknuta povreda zakona, a kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogledaju povrede zakona na koje se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu istaknute povrede zakona nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, nalazeći da pobijanim presudama, u osuđujućem delu, nisu učinjene povrede zakona na koje je ukazano zahtevom za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                                          Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić