Presudom Višeg suda u Zaječaru Kž1 146/16 od 08.09.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA, BB, VV, GG i DD, advokata Mikice Srećkovića i presuda Osnovnog suda u Zaječaru K 850/13 od 11.03.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zajednički branilac okrivljenih AA, BB, VV, GG i DD, advokat Mikica Srećković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) stav 2. i stav 4. u vezi člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, povrede odredbe člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP i povrede odredbe člana 439. tač. 1) do 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljene osloboditi od optužbe odnosno da iste ukine i da naredi da se novi pretres održi pred drugim sudijom, uz zahtev da se shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP izvršenje pravnosnažne presude odloži odnosno prekine.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavljen punomoćniku privatnih tužilaca ĐĐ i EE, advokatu Miroljubu Trajkoviću, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP, stranke nije obaveštavao, jer nije našao da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao da je:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca advokata Mikice Srećkovića u odnosu na okrivljene BB i VV, neosnovan, a da je u odnosu na okrivljene AA, GG i DD, neblagovremen.

Branilac okrivljenih BB i VV pravnosnažne presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP navodima da je u odnosu na krivično delo u pitanju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, ukazivanjem da su privatni tužioci dana 05.09.2014. godine uredili privatnu tužbu koja je podneta dana 27.08.2013. godine i okrivljenima stavili na teret inkriminisane radnje krivičnog dela samovlašća iz člana 330. stav 1. KZ počinjene dana 27.07.2013. godine, dakle, u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog, dakle, u roku propisanom odredbom člana 65. stav 2. ZKP za podnošenje privatne tužbe.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ove navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih BB i VV, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 2 pasus šesti rečenica prva, druga i treća je dao jasne i dovoljne razloge o tome da u odnosu na inkriminisane krivično-pravne radnje krivičnog dela u pitanju za koje su ovi okrivljeni oglašeni krivim nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, koje, kao pravilne, u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Potom, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, ukazivanjem da je sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca na taj način što ovlašćeni tužilac može biti isključivo ĐĐ, a ne EE, obzirom da je on jedini pravni sledbenik i isključivi vlasnik ½ kp. br. 9121 KO ... po ostavinskom rešenju Osnovnog suda u Boru O 218/15 od 26.05.2015. godine.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ove navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih BB i VV isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 2 poslednji pasus rečenica četvrta je dao jasne i dovoljne razloge o tome da EE ima svojstvo ovlašćenog tužioca, koje, kao pravilne, u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Potom, branilac okrivljenih BB i VV, u zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 1) do 3) ZKP navodima da delo za koje se okrivljeni gone po zakonu nije krivično delo, već da se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom odnosu.

I ove navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ove navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih BB i VV, neosnovano je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 5, pasus drugi obrazloženja presude je dao jasne i dovoljne razloge o tome da delo za koje se okrivljeni gone po zakonu jeste krivično delo i da je u pogledu istog primenjen zakon koji se može primeniti, koje, kao pravilne, u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, isti ne ukazuje na koji način je sud odlukama o krivičnim sankcijama povredio zakon, a iz obrazloženja zahteva i navoda da se jedan od suvlasnika predmetne parcele nije protivio navodnjavanju, već je isto odobravao, kao i da okrivljeni nisu bacili na susednu parcelu privatnog tužioca kp. 9127/2 pokošenu travu i izvađenu zemlju, a što je utvrđeno prilikom vršenja uviđaja lica mesta dana 12.06.2014. godine, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da se zahtevom osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovih okrivljenih u izvršenju predmetnog krivičnog dela.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljenih, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Odredbom člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da zbog povreda ovog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3) i 4) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek.

Kako se iz spisa predmeta i to povratnica utvrđuje da su okrivljeni AA, GG i DD pravnosnažnu presudu Višeg suda u Zaječaru Kž1 146/16 od 08.09.2016. godine primili dana 17.10.2016. godine, a da su isti, putem svog branioca advokata Mikice Srećkovića zahtev za zaštitu zakonitosti protiv napred označenih pravnosnažnih presuda podneli dana 17.11.2016. godine, Vrhovnom kasacionom sudu preporučenom pošiljkom RE184730256RS5065, to je ovaj sud našao da je, shodno citiranoj sadržini odredbe člana 485. stav 4. ZKP poslednji dan roka od 30 dana od dana dostavljanja pravnosnažne odluke za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti istekao dana 16.11.2016. godine, te da, sledstveno iznetom, zahtev branioca okrivljenih AA, GG i DD podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zaječaru K 850/13 od 11.03.2016. godine i Višeg suda u Zaječaru Kž1 146/16 od 08.09.2016. godine nije podnet u roku koji je propisan odredbom člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je isti u odnosu na ove okrivljene ocenjen kao neblagovremen.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. i odredbi članova 487. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci pod I i II ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                 Radmila Dragičević-Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić