Istom presudom na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP okrivljeni AA je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ. Oštećeni je upućen na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 112/20 od 30.09.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a presuda Osnovnog suda u Užicu K 118/20 od 02.06.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Zoran Đikanović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe u odnosu na ona krivična dela na koje se odnosi zahtev ili ih ukine i predmet vrati na ponovno suđenje i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 1. KZ, ne može izvršiti u pokušaju odnosno da pod uslovom da je neka od alternativno nabrojanih radnji i započeta, a da nije došlo, iz bilo kog razloga, do upotrebe droge od strane krajnjeg uživaoca ne može se raditi o krivičnom delu iz člana 247. stav 1. KZ u bilo kom obliku.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 30. u stavu prvom Krivičnog zakonika propisano je da ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj.

Članom 247. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga vrši onaj ko navodi drugog na uživanje opojne droge ili mu daje opojnu drogu da je uživa on ili drugo lice ili stavi na raspolaganje prostorije radi uživanja opojne droge ili na drugi način omogućuje drugom da uživa opojnu drogu. Propisana kazna za navedeno krivično delo je zatvor od šest meseci do pet godina.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 1. KZ i člana 30. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga u saizvršilaštvu, u pokušaju iz člana 247. stav 1. u vezi člana 33. i 30. KZ, a za koje krivično delo je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Ovo sa razloga jer, suprotno navodima branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedeno krivično delo može biti izvršeno u pokušaju obzirom da se radi o krivičnom delu za koje se može izreći kazna zatvora od pet godina, pri čemu izreka pravnosnažne presude sadrži opis pokušaja navedenog krivičnog dela, obzirom da je u izreci pravnosnažne presude opisana predaja paketa okrivljenog AA zatvoru, naslovljenog na ime zatvorenika BB, što čini pokušaj navedenog krivičnog dela, jer predstavlja započinjanje radnje davanja opojne droge nekom licu radi uživanja, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u daljem obrazloženju povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodi da izreka pravnosnažne presude za produženo krivično delo krađa iz člana 203. stav 1 KZ u vezi člana 61. KZ, opisano pod tačkom 2) izreke, ne sadrži subjektivni element krivičnog dela, odnosno oblik krivice sa kojim postupa okrivljeni, jer po stavu branioca nije dovoljno navesti samo da je okrivljeni postupao u nameri sticanja protivpravne imovinske koristi.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 203. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo krađa vrši onaj ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ proizilazi da se ovo krivično delo može izvršiti samo sa umišljajem, koji obuhvata svest učinioca da se iz pritežanja drugog lica oduzima tuđa pokretna stvar, uz koji umišljaj je potrebna i namera da se prisvajanjem oduzete stvari za sebe ili drugog pribavi protivpravna imovinska korist, pa kako ovo krivično delo spada u takozvana krivična dela sa subjektivnim bićem kod kojih je namera konstitutivni element krivičnog dela, dakle njegovo bitno obeležje, u činjenični opis ovog krivičnog dela nije neophodno uneti zakonski opis direktnog umišljaja. Namera kao element krivičnog dela pretpostavlja postojanje umišljaja za ostvarenje određenog cilja, odnosno podrazumeva da je to delo izvršeno sa direktnim umišljajem. Naime, namera je nužni subjektivni element krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ i to namera da se, oduzimanjem tuđe pokretne stvari sebi ili drugom pribavi protivpravna imovinska koristi i ona ne može postojati bez direktnog umišljaja kao oblika krivice.

Pored toga, branilac okrivljenog, ističući povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodi i da se u radnjama okrivljenog AA ne stiču obeležja krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ, opisanog pod tačkama 4) i 5) izreke pravnosnažne presude, s`obzirom da u izreci nije navedeno da je okrivljeni hteo izvršenje krivičnih dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani, jer kako iz zakonskog opisa bića krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. Krivičnog zakonika – ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim vređa ljudsko dostojanstvo, proizilazi da se ovo krivično delo ne može izvršiti ni sa jednim drugim oblikom krivice, osim sa umišljajem, to stoga, po oceni ovoga suda, kod ovog krivičnog dela, kod koga se direktan umišljaj podrazumeva, nije neophodno posebno opisivanje oblika krivice u izreci presude, pa samim tim ni voljnog elementa u delovanju okrivljenog kroz htenje izvršenja krivičnog dela.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da je okrivljeni osuđen za krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ preduzimanjem obe alternativne radnje, ali da one nisu posebno opisane, niti su razdvojene radnje koje eventualno predstavljaju zlostavljanje od radnji koje bi predstavljale postupanje na način na koji se vređa dostojanstvo, a koji navodi po nalaženju ovog suda predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, pa imajući u vidu da povrede navedenih članova ZKP nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, to stoga Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao. Osim toga, nisu razmatrani ni navodi branioca okrivljenog u kojima ističe da okrivljeni poriče izvršenje krivičnog dela omogućavanje uživanja opojnih droga iz člana 247. stav 1. KZ, u pokušaju, koje je navodno izvršio u saizvršilaštvu sa okrivljenom VV, a iz razloga jer ovi navodi branioca okrivljenog u bitnom predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim odlukama.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zorana Đikanovića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                     Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić