Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 254/24 od 13.10.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K.br. 1689/23 od 17.06.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Ninić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2.tačka 2), 439. tačka 1), 440. i 441.stav 1. ZKP i člana 170. stav 1. i 4. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje. Iako formalno ne označava, iz samog zahteva proizilazi da branilac okrivljenog suštinski ukazuje i na povredu zakona iz člana 395. ZKP.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Ivana Ninića je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog ističe da u radnjama okrivljenog nisu ostvareni subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, jer u rečima okrivljenog nedostaje namera omaložavanja privatnog tužioca, reči su upućene na glavnom pretresu u sklopu odbrane u krivičnom postupku, u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu K.br.1010/20. Po oceni branioca, u situacijama kada se inkriminacije stavljaju na teret učesnicima sudskih ili drugih zakonom uređenih postupaka, a o kojima se stranke izjašnjavaju usmeno ili pismeno podnescima pred organom postupka, te kada štite svoja na zakonu zasnovana prava i pravne interese, od čega zavisi i njihov uspeh u sporu, ispunjeni su uslovi za primenu odredbe člana 170. stav 4. KZ koja predstavlja osnov isključenja postojanja predmetnog krivičnog dela.

Odredbom člana 170. stav 1. KZ je propisano da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

Izrekom presude Osnovnog suda u Novom Sadu K.br.1689/23 od 17.06.2024. godine okrivljeni AA je oglašen krivim da je dana 07.11.2023. godine oko 10,00 časova u Novom Sadu, u ulici Sutjeska broj 3, na ročištu za glavni pretres pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u krivičnom predmetu poslovni broj K-1010/20, koji se vodi po privatnoj tužbi BB protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela uvreda iz čl. 170. st. 2. KZ, sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije izvršenje je hteo, svestan zabranjenosti svog dela, uvredio BB, na taj način što je u okviru iznošenja svoje odbrane u nameri omalovažavnja BB istog označio jajarom, lopovom, lažovom, te verovatno najgorom muvarom, secikesom i dupeliscem vlasti i to tako što je na zapisnik rekao: „Vezano za neka druga dešavanja mimo činjeničnih navoda tužbe, već sam se izjasnio za rečenicu advokatura u Srbiji i tako dalje, kao i za nazivanje privatnog tužioca jajarom, lopovom, lažovom, i evo sada sve to kažem i neka uđe u zapisnik i neka me tuži ako sme, ali to nema nikakve veze sa činjeničnim navodima tužbe. Da li sam pre tri dana rekao da je privatni tužilac lažov, lopov, i predaje etiku, te da li sam danas rekao da je jajara, ja kažem da jesam...“, kao i: „Kada kažem advokatura u Srbije je danas..., a koja rečenica se završava sa muvara, secikesa i dupelizac vlasti, ja kažem da ta rečenica koju ja koristim jeste moj generalni politički stav kojim se kritikuje sveukupnost loših odnosa i pojava u advokatskim komorama. U vezi sa navedenim želim da kažem da ima mnogo BB u advokaturi ali on, privatni tužilac, je verovatno najgori“, čime je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Imajući u vidu navedeno, po oceni ovog suda, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i to kako objektivna, koja se odnose na preduzete radnje okrivljenog odnosno da je uvredio BB, tako i subjektivna obeležja odnosno da je okrivljeni mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno i postupao sa namerom omalovažavanja oštećenog. Shodno ovoj oceni Vrhovnog suda, nema osnova ni za primenu člana 170. stav 4. KZ, kako to neosnovano tvrdi branilac okrivljenog.

Samim tim, navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ističe da opis radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela ne sadrži sve elemente predmetnog krivičnog dela, odnosno da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, su ocenjeni neosnovanim.

U ostalom delu zahteva branilac ističe da se iz izvedenih dokaza tokom postupka ne može zaključiti postojanje namere omalovažavanja privatnog tužioca od strane okrivljenog. Ovo iz razloga što je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, jer je sud najpre morao da analizira tužbu u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu K.br.1010/20, isprave priložene uz tužbu i podneske obe stranke pa da tek onda donese zaključak da li je kod okrivljenog postojala namera omalovažavanja privatnog tužioca. Branilac je istakao da okrivljeni u svom iskazu nije iznosio tvrdnje konkretno prema privatnom tužiocu, već je uopšteno govorio o stanju u advokaturi i to tokom osam godina, na raznim društvenim mrežama i pre nego što je uopšte znao da privatni tužilac postoji. Po oceni branioca, posebno je neprihvatljiv deo obrazloženja drugostepene presude na strani tri i četiri, gde sud kroz navodno sankcionisanje forme govora ide ka tome da okrivljenom nametne sadržinska ograničenja slobode govora.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom delu branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemišući sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim presudama i ukazujući na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i da u istoj nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, čime ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1.tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP. Branilac još ističe da je sud neosnovano odbio dokazne predloge odbrane i to dokazne predloge od broja 1 do 23 iz podneska odbrane primljenog u sudu dana 23.05.2024. godine kao i dodatne dokazne predloge broj 24 i 25, na okolnost lažnog iskaza privatnog tužioca na glavnom pretresu, a o razlozima odbijanja sud nije dao argumentovane razloge, čime suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 395. ZKP.

U ostalom delu zahteva branilac je ukazao na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP jer je novčana kazna određena u maksimalnom paušalnom iznosu, iako je sud u obrazloženju presude naveo da je na strani okrivljenog cenio i olakšavajuće okolnosti i to da je porodičan čovek, zbog čega je trebalo da mu bude izrečena kazna manja od maksimuma. Po oceni branioca, visina krivične sankcije je određena previsoko, shodno okolnostima slučaja i ustanovljenoj sudskoj praksi u istim ili sličnim slučajevima, te je sud je trebalo da izrekne novčanu kaznu u dnevnim iznosima u smislu člana 49. KZ.

Kako povrede zakona iz člana 395., 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2), 440. i 441. stav 1. ZKP ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni sud u ocenu iznetih navoda, nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković