Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 483/16 od 31.05.2016. godine u stavu prvom izreke usvojena je žalba branioca okrivljenog AA u pogledu pravne kvalifikacije dela i visine pribavljene protivpravne imovinske koristi, pa je preinačena presuda Višeg suda u Somboru K.68/14 od 08.02.2016. godine tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog AA oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a kako je to bliže opisano u izreci presude. U stavu drugom izreke presude usvojena je žalba Višeg javnog tužioca u Somboru u pogledu odluke o oduzimanju imovinske koristi u odnosu na okrivljene AA, BB, VV i GG, pa je preinačena prvostepena presuda tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu primenom odredaba članova 91. i 92. KZ od okrivljenih oduzeo imovinsku korist i to od okrivljenog AA u iznosu od 716.000,00 dinara, od okrivljenog BB u iznosu od 680.000,00 dinara, od okrivljenog VV u iznosu od 1.382.272,00 dinara i od okrivljenog GG u iznosu od 1.356.932,00 dinara, a koje iznose su okrivljeni dužni uplatiti u roku od 3 meseca u budžet Republike Srbije. U stavu trećem izreke presude odbijene su kao neosnovane u preostalom delu žalbe Višeg javnog tužioca u Somboru i branioca okrivljenog AA, kao i žalbe branilaca okrivljenih BB, VV i GG, pa je prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Dragan Čolić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 3), 4), 7) do 10), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud shodno članu 492. stav 1. tačka 1) ZKP u odnosu na okrivljenog AA ukine pravnosnažne presude Višeg suda u Somboru K.68/14 od 08.02.2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 483/16 od 31.05.2016. godine i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu ističe da je drugostepeni sud, prilikom oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, samo od okrivljenih oduzeo imovinsku korist, čime je po mišljenju odbrane povredio odredbe člana 539. stav 1. do 5. ZKP, jer uopšte nije odlučio o oduzimanju imovinske koristi koju su iz predmetnog krivičnog dela imala druga lica i to opština ... i „DD“ kao naručioci posla.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer, u konkretnom slučaju, neprimenjivanjem odredaba člana 539. stav 1. do 5. ZKP sud nije povredio zakon na štetu okrivljenog, obzirom da se navedene zakonske odredbe ne odnose na oduzimanje imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela od okrivljenog kao učinioca krivičnog dela, već se odnose na oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom od drugih lica, pri čemu je u svakom konkretnom slučaju stvar slobodnog sudijskog uverenja zaključak suda da li je okrivljeni izvršenjem krivičnog dela pribavio imovinsku korist i za druga lica, a od čega zavisi i primena ovih zakonskih odredbi.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što suštinski ovu povredu zakona obrazlaže time da nižestepeni sudovi u svojim odlukama uopšte nisu dali razloge vezano za postojanje protivpravnosti kod pribavljanja imovinske koristi za okrivljene, jer iz datih razloga proizilazi da je okrivljeni AA imovinsku korist stekao na osnovu rada – ugovora o delu. Ovi navodi branioca okrivljenog po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva takođe dozvoljeno okrivljenom, s tim što zapravo ovu povredu zakona obrazlaže nerazumljivošću izreke prvostepene presude u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 1. i član 441. stav 4. ZKP), dok suštinski ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, branilac okrivljenog kao razlog za podnošenje zahteva navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP. Kako ova povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razloge za podnošenje zahteva ističe i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, pri čemu samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što u obrazloženju zahteva uopšte ne navodi u čemu se ove povrede zakona tačno sastoje, pa su stoga i ovi razlozi nedozvoljeni.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragana Čolića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Za Predsednika veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić