Presudom Višeg suda u Kruševcu Kž1 br. 263/16 od 05.10.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Trsteniku, okrivljenih i njihovog branioca, a prvostepena presuda potvrđena osim u delu odluke o troškovima krivičnog postupka u kom delu je uvažena žalba okrivljenih i prvostepena presuda ukinuta a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Trsteniku 1K br. 123/15 od 10.05.2016. godine i Višeg suda u Kruševcu Kž1 br. 263/16 od 05.10.2016. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, adv. Srđan Stanisavljević, zbog povrede zakona - člana 440. i člana 485. stav 1. ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, a pobijane presude ukine ili pak da iste preinači tako što će okrivljene osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, adv. Srđana Stanisavljevića, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva označava opštu odredbu povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, dok iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da se u konkretnom slučaju oštećeni lovočuvar VV ne može smatrati službenim licem saglasno članu 112. stav 3. tačke 1-6. KZ, jer je istom rešenjem PS Trstenik br. 210-1-3/15 odbijen zahtev za izdavanje odobrenja za nabavku i nošenje oružja, što po stavu branioca znači da kritičnom prilikom nije imao oružje, a što je predviđeno i članom 54. stav 2. Zakona o divljači i lovstvu, pa se iz tih razloga ne može smatrati službenim licem zbog čega se ni okrivljenima AA i BB ne može staviti na teret izvršenje predmetnog krivičnog dela.

Istaknute navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, a iz sledećih razloga:

Članom 323. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da će se onaj ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. Radnja krivičnog dela iz stava 1. člana 323. KZ jeste napad ili pretnja napadom na službeno lice. Napad je više od obične uvrede a manje od telesne povrede.

Član 55. Zakona o divljači i lovstvu („Službeni glasnik RS“, br. 18/10) propisuje da lovočuvarska služba obavlja poslove zaštite i uređenja lovišta, kao i gajenja i zaštite divljači u lovištu, dok je odredbom člana 56. stav 1. Zakona o divljači i lovstvu propisano da je lovočuvar službeno lice sa odgovarajućom licencom zaposleno kod pravnog lica koje je registrovano za obavljanje lovočuvarskih poslova dok je stavom 3. istog člana 56. propisano da lovočuvar vrši dužnost naoružan službenim oružjem, u skladu sa tim zakonom i propisima kojima se reguliše oružje i municija.

U opisu radnje izvršenja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. KZ, za koje su okrivljeni AA i BB oglašeni krivim pravnosnažnom presudom navodi se da su ovi okrivljeni kritičnog dana svesni značaja svog dela i hteli njegovo izvršenje napali službeno lice u vršenju službene dužnosti, na taj način što su „stali na jedno mesto u ... i gledali teren ... pa kada je naišao oštećeni VV, lovočuvar Lovačkog udruženja u ..., koji je kritičnog dana bio na dužnosti u redovnom obilasku terena Lovačkog udruženja „...“, na mestu zvanom „...“ kada je oštećeni videvši da je drugookrivljeni pustio jednog svog kera na trag ispred nogu oštećenog, uzeo mobilni telefon i sačinio jednu fotografiju, prvookrivljeni se zaleteo prema njemu obrativši mu se rečima ..., a zatim je desnom rukom udario oštećenog po ruci u kojoj je ovaj držao mobilni telefon, pa je ovaj ispustio telefon iz ruke, nakon čega su obojica okrivljenih naleteli na oštećenog, s`tim što je svedok GG tada stao između njih, pa kada je oštećeni koraknuo unazad drugookrivljeni ga je levom rukom zakačio u predelu vrata sa desne strane a desnom rukom udario oštećenog u kojoj je ovaj držao mobilni telefon, usled kog udarca je mobilni telefon oštećenom ponovo ispao iz ruke ... nakon čega ga je uzeo prvookrivljeni a na zahtev oštećenog da mu vrati mobilni telefon prvookrivljeni mu je odgovorio ... da bi tada telefon od prvookrivljenog zatražio GG kako bi pozvao policiju ....“.

Imajući u vidu ovako opisane radnje izvršenja krivičnog dela i po stavu Vrhovnog kasacionog suda pravilno je prvostepeni sud a zatim i drugostepeni sud, potvrđujući prvostepenu presudu ove radnje pravno ocenio kao krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. KZ.

Okrivljeni su, radnjama koje su fizički i neposredno upravljene na telo službenog lica, u konkretnom slučaju lovočuvara VV, koji, kako se to iz spisa predmeta utvrđuje poseduje licencu saglasno članu 54. stav 1. Zakona o divljači i lovstvu Lovačke komore Srbije za obavljanje poslova lovočuvarske službe, izdatu dana 15.07.2014. godine i koji je kritičnom prilikom na sebi imao uniformu lovočuvara, izvršili napad na službeno lice u vreme dok je vršio svoju službenu dužnost - redovan obilazak terena - lovišta, uoči sutrašnjeg lova.

Prema tome, u opisanim radnjama okrivljenih po oceni Vrhovnog kasacionog suda stiču se sva bitna obeležja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. KZ, pa su neosnovana ukazivanja u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih da je sud na radnje okrivljenih pogrešno primenio zakon i na taj način učinio povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Na istu povredu zakona branilac okrivljenih ukazivao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome, u obrazloženju presude na strani 3 dao jasne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud iz iznetih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbio kao neosnovan saglasno članu 491. stav 1. ZKP.

Nadalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih kao razlog podnošenja zahteva ukazuje kako to iz obrazloženja zahteva proizilazi i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koja predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka a koju branilac okrivljenih uopšte ne obrazlaže, pa je nejasno u čemu se istaknuta povreda zakona sastoji kao i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP koje saglasno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, u kojoj su taksativno nabrojani razlozi zbog kojih okrivljeni preko svog branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u tom delu odbacio kao nedozvoljen shodno odredbi člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković,s.r.                                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić