Viši sud u Valjevu, presudom Kž1 br. 330/16 od 02.11.2016. godine, odbio je kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Valjevu i branioca okrivljenog AA - adv. Miroslava Todorovića iz ... i presudu Osnovnog suda u Mionici K.br.116/15 od 14.06.2016. godine, potvrdio.

Branilac okr. AA, adv. Miroslav Todorović, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povreda zakonika – čl. 74. stav 1. tačka 3), 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine presudu Višeg suda u Valjevu Kž1.br. 330/16 od 02.11.2016. godine i Osnovnog suda u Mionici K.br.116/15 od 14.06.2016. godine i spise predmeta vrati Osnovnom sudu u Mionici na ponovno odlučivanje, ali drugom postupajućem sudiji.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. AA je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok u ostalom delu zahtev nema propisan sadržaj.

Neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 74. i čl. 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na priznanju okrivljenog pred Osnovnim javnim tužiocem u Mionici (zapisnik o saslušanju osumnjičenog KT.br.116/15 od 13.06.2015. godine), koje se ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, shodno odredbi člana 16. u vezi sa članom 84. ZKP, jer ga je okrivljeni dao nakon hapšenja i lišenja slobode, bez prisustva branioca, što je suprotno odredbama čl. 68. stav 1. tačka 3), 69. stav 1. tačka 2), 74. stav 1. tačka 3), 291, 293. stav 3. i 289. stav 4. ZKP.

Izloženim navodima zahteva ponavljaju se navodi žalbe branioca okrivljenog izjavljene protiv prvostepene presude zbog iste povrede zakona, koje je drugostepeni sud ocenio kao neosnovane i za tu ocenu i izneto stanovište da se ne radi o dokazu koji nije mogao biti korišćen u krivičnom postupku i da je pravilno odbijen predlog odbrane za izdvajanje iz spisa predmetnog iskaza okrivljenog, na strani 3 stav četvrti svoje presude, dao pravilne razloge, koje prihvata Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje (član 491. stav 2. ZKP).

S prednjim u vezi, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim insistiranje branioca okrivljenog u podnetom zahtevu, da je pogrešno stanovište drugostepenog suda da okrivljenom u vreme saslušanja pred javnim tužiocem nije bilo određeno zadržavanje i na postojanju ovog razloga za obaveznu odbranu okrivljenog u smislu odredbe člana 74. tačka 3) ZKP, uz ukazivanje na činjenicu da je okrivljeni tada priveden i ispitivan kao uhapšeno lice. Naime, prema podacima u spisima predmeta, okrivljeni je nakon policijskog hapšenja (po završenom pretresanju prostorija čiji je držalac, obavljenom 13.06.2015. godine u vremenu od 01,10 do 02,00 časova) bez odlaganja sproveden javnom tužiocu (u 03,00 časova) u skladu sa odredbom člana 291. stav 1. ZKP, pri čemu okrivljenom ni od strane javnog tužioca, niti od strane policije nije određena mera zadržavanja u smislu odredbe člana 294. ZKP, već je i od strane javnog tužioca bez odlaganja saslušan (u vremenu od 03,00 do 04,00 časova), u skladu sa odredbama člana 293. stav 1. i 2. ZKP, s obzirom da nije bilo ni jednog razloga za obaveznu odbranu okrivljenog predviđenih odredbama člana 74. ZKP i da je okrivljeni, nakon što je od strane javnog tužioca poučen o svim pravima koja ima u postupku, prema odredbama čl. 68. stav 1. i 69. stav 1. ZKP, izričito izjavio da neće angažovati branioca, odnosno da mu branilac nije potreban. Sledstveno rečenom, neosnovan branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona-odredbu člana 74. ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja postoji ako je odlukom o krivičnoj sankciji ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta povređen zakon. Međutim, navodi zahteva kojima branilac okrivljenog obrazlaže istaknutu povredu zakona ne sadrže objašnjenje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, već tim navodima ukazuje na nepostojanje obeležja krivičnog dela u pitanju koje se tiče pribavljanja protivpravne imovinske koristi, dakle, na sasvim drugu povredu zakona koju ne ističe kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti. Na taj način, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva, a što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva opredeljenje povrede zbog koje se zahtev podnosi i obrazloženje u čemu se ista konkretno sastoji.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okr. AA, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi sa članom 484. ZKP u odnosu na deo istog zahteva koji nema propisan sadržaj.

Zapisničar                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                                                                              Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

VŽ