Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 579/25 od 21.10.2025. godine delimično je usvojena žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, pa je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu K.br.30/23 od 30.12.2024. godine, u delu o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, tako što je Alelacioni sud u Beogradu okrivljenom Milošu Dimitrijsviću koji je oglašen krivim da je izvršio krivično delo obljuba sa detetom u pokušaju iz člana 180 stav 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 30 Krivičnog zakonika i za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam godina i sedam meseci, krivično delo teška telesna povreda iz člana 121 stav 1 Krivičnog zakonika za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri godine i krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138 stav 1 Krivičnog zakonika za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od sedam meseci i primenom člana 60 Krivičnog zakonika, osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina, u koju mu se ima uračunati vreme provedeno na zadržavanju i u pritvoru počev od 30.08.2022. godine, pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora, na osnovu člana 7 stav 1 Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, posle izdržane kazne, sprovode se posebne mere: 1) obavezno javljanje nadležnom organu policije i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija; 2) zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica (vrtići, škole i sl.) 3) obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova; 4) obavezno obaveštavanje o promeni prebivališta, boravišta ili radnog mesta i 5) obavezno obaveštavanje o putovanju u inostranstvo. Posebne mere sprovode se najduže dvadeset godina posle izvršene kazne zatvora, s tim da posle isteka svake četiri godine od početka primene posebnih mera, sud koji je doneo prvostepenu presudu, po službenoj dužnosti odlučuje o potrebi njihovog daljeg sprovođenja, dok su u preostalom delu žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, okrivljenog Miloša Dimitrijevića, branilaca okrivljenog Miloša Dimitrijevića, advokata Srđana Milovanovića i advokata Ane Planinčić, odbijene kao neosnovans i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Istom presudom je odbačena kao nedozvoljena žalba punomoćnika oštećenog BB, advokata Stefana Jankovića, izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu K.br.30/23 od 30.12.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli branioci okrivljenog Miloša Dimitrijevića, advokati Srđan Milovanović i Ana Planinčić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) i 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Dimitrijevića, advokata Srđana Milovanovića i Ane Planinčić je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu ističu da je sudija Aleksandar Trešnjev kao predsednik veća učestvovao u donošenju presude Višeg suda u Beogradu K.br.30/23 od 30.12.2024 .godine, a sudija Marko Jocić kao predsednik veća u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 579/25 od 21.10.2025.godine a da su trebali biti izuzeti. Naime, prema navodima zahteva učestvovanje sudije Aleksandra Trešnjeva kao člana veća u donošenju rešenja vanraspravnog veća Višeg suda u Beogradu Kv.br.3736/22 od 08.09.2022.godine, kojim je odlučeno o produženju pritvora prema okrivljenom a sudije Marka Jocića kao člana veća u dva rešenja Apelacionog suda u Beogradu(Kž2 2804/22 od 22.12.2022.godine i Kž2 31/24 od 04.01.2024.godine ), kojima je u istom predmetu odlučivano o žalbama na rešenja o produženju pritvora, predstavljaju razlog za njihovo izuzeće od odlučivanja u predmetu, jer njihovo učestvovanje u donošenju tih rešenja izaziva sumnju u njihovu nepristrasnost i objektivnost, jer je u navedenim rešenjima obrazloženo postojanje osnovane sumnje, pa je kod navedenih sudija postojao izrazito visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog, zbog čega su navedene sudije, na osnovu člana 37. ZKP, morale biti izuzete od sudijske dužnosti prilikom donošenja prvostepene i drugostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani. Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o produženju pritvora i žalbi na rešenje o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija koje su odlučivale u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim odlučivali u donošenju prvostepene presude i u drugostepenom postupku po žalbi na presudu, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega su trebali da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritornih odluka u istom postupku, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno pri odlučivanju u svakom konkretnom predmetu su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora sadrže „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao da može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49- 52).

Iz navedenog dakle proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da su sudija Aleksandar Trešnjev kao predsednik veća koje je donelo prvostepenu presudu, a sudija Marko Jocić kao predsednik veća koje je donelo drugostepenu presudu, kojima je okrivljeni oglašen krivim, učestvovali u donošenju odluka kojima je prema okrivljenom produžen pritvor, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane prvostepene i drugostepene presude. Pored navedenog, u rešenju Višeg suda u Beogradu Kv.br.3736/22 od 08.09.2022.godine i u rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kž2 2804/22 od 22.12.2022.godine i Kž2 31/24 od 04.01.2024. godine, razlozi za produženje pritvora i odbijanja žalbi na rešenja o produženju pritvora su obrazloženi samo postojanjem „osnovane sumnje“ da je okrivljeni izvršio krivično koje mu je stavljeno na teret.

Imajući sve navedeno u vidu, Vrhovni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ocenio kao neosnovane.

U ostalom delu zahteva branioci okrivljenog ističu povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da je krivično delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi, jer okrivljeni nije znao da je oštećena lice mlađe od četrnaest godina. Po oceni branilaca, neosnovan je zaključak prvostepenog suda da je okrivljeni znao i mogao znati uzrast oštećene, jer okrivljeni nije bio dužan da zna za tu okolnost, a sud je doneo svoj zaključak samo na osnovu pretpostavke, iz razloga što je okrivljeni viđao oštećenu u društvu njene majke i zajedničkih prijatelja, kao i iz razloga što je oštećena pod vrlo sumnjivim okolnostima iznela tvrdnju da je sa okrivljenim razgovarala o godinama života. Pored navedenog, sud nije nesumnjivo utvrdio da je okrivljeni pokušao da ima seksualni odnos sa oštećenom. Branioci su još istakli da kod okrivljenog nisu registrovane kvalitativne ili kvantitativne izmene u seksualnom nagonu, kao ni drugi poremećaji seksualne preferencije, odnosno klinički pokazatelji neke od seksualnih parafilija (devijacija) na psihopatološkoj ili psiho-organskoj osnovi, jer navedeno proizilazi iz nalaza i mišljenja veštaka od 12.09.2022. godine.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branioci okrivljenog ističu da se prvostepena presuda u bitnom zasniva na lekarskom izveštaju, koji sam po sebi, bez postojanja drugih neposrednih i materijalnih dokaza, ne može biti dovoljan za donošenje zaključka da je okrivljeni izvršio krivično delo. Ovo iz razloga što je neosnovan zaključak prvostepenog suda da ginekološki nalaz maloletne oštećene iz kog je utvrđeno da je oštećena delimično razdevičena treba tumačiti na način da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo. Branioci su još istakli da na glavnom pretresu nije izveden nijedan dokaz vezano za nastanak telesne povrede. S tim u vezi, odbrana je tokom postupka predložila da se u dokaznom postupku izvrši DNK analiza tragova koji su konstatovani u izveštaju lekara specijaliste instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“ od 14.03.2022. godine, da bi se utvrdilo da li pronađeni tragovi odgovaraju DNK profilu okrivljenog. Takođe, odbrana je predložila medicinsko veštačenje od strane veštaka ginekologa, kako bi se utvrdio stepen konstatovanih povreda kod maloletne oštećene, mehanizam nastanka istih, u kom periodu su one mogle nastati i da li povreda himena može biti iz nekog ranijeg perioda.

Po oceni Vrhovnog suda, iako branioci okrivljenog formalno označavaju povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 1) ZKP, koje predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, iste obrazlažu tako što suštinski osporavaju utvrđeno činjenično stanje odnosno ističu povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemišući sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim presudama i ukazujući na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Kako povreda zakona iz člana 440.ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni sud u ocenu iznetih navoda, nije ni upuštao.

Iako su branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti formalno označili povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u obrazloženju zahteva branioci ne konkretizuju u čemu se navedena povreda zakona sastoji, odnosno ne navode kako je odlukom o krivičnoj sankciji ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, povređen zakon na štetu okrivljenog. Odredba člana 484. ZKP nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo formalno opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. S toga je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Dimitrijevića, advokata Srđana Milovanovića i Ane Planinčić u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, pa se u ocenu ove povrede nije upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković