Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1095/16 od 27.12.2016. godine, delimičnim usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih Dalibora Minjina, AA i BB i žalbe okrivljenog Dalibora Minjina lično, prvostepena presuda je preinačena u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što je okrivljeni Dalibor Minjin pored ostalih oglašen krivim zbog krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 180. stav 2. KZ RS u vezi člana 19. i člana 22. OKZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 02.06.2002. godine do 03.01.2003. godine, dok su navedene žalbe u preostalom delu odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv ovih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Dalibora Minjina, advokat Čedomir Stojković, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1), člana 485. stav 2. i člana 485. stav 4. ZKP (član 438. stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i dr.), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači drugostepenu presudu tako što će usvojiti žalbu okrivljenog Dalibora Minjina i istog osloboditi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje i to pred potpuno izmenjenim većem. Branilac je u zahtevu predložio da okrivljeni i njegovi branioci budu obavešteni o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, kao i da se odredi odlaganje odnosno prekid izvršenja pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog Dalibora Minjina u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da fotokopije fono zapisa telefonskih razgovora, po naredbi istražnog sudije Opštinskog suda u Rumi Kri 129/02 od 29.05.2002. godine, predstavljaju dokaz na kome se presuda ne može zasnivati po odredbama ZKP, jer je Odeljenje kriminalističke policije Sekretarijata unutrašnjih poslova Sremska Mitrovica u istražne spise dana 01.07.2002. godine, dostavilo „prepis fono zapisa o realizaciji mera iz naredbe istražnog sudije Kri 129/2002 od 29.05.2002. godine, što je u suprotnosti sa odredbama člana 232. i člana 233. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, broj 70/01, 68/02 i „Sl. glasnik RS“, broj 58/04 ....76/10), kojima je bilo propisano da će organ unutrašnjih poslova istražnom sudiji dostaviti snimke, a da istražni sudija (a ne OUP), može odlučiti da se dobijeni snimci u celini ili delimično prepišu, pri čemu pripadnici OUP-a Sremska Mitrovica nikada nisu dostavili sudu ove audio snimke iako je odbrana na tome insistirala, tako da prepis fono zapisa koji je sačinjen od strane organa unutrašnjih poslova ne može predstavljati dokaz u smislu člana 232. i člana 233. tada važećeg ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, prvostepeni sud je na strani 33. obrazloženja presude, naveo da je na osnovu naredbe istražnog sudije Opštinskog suda u Rumi Kri 129/02 od 29.05.2002. godine, kojom je naloženo sprovođenje mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila krivična dela sa elementima organizovanog kriminala, pribavljen listing telefonskih komunikacija između telefonskih brojeva koji su koristili okrivljeni Dalibor Minjin i oštećeni VV, koje dokaze je sud prihvatio, a da na fono zapisima telefonskih razgovora pribavljenim po citiranoj naredbi istražnog sudije Opštinskog suda u Rumi nije zasnovao svoju odluku, s obzirom na to da se isti odnose na telefonske razgovore koji su obavljeni u periodu nakon izvršenja predmetnih krivičnih dela.

Što se tiče drugostepene presude, stoji činjenica da je drugostepeni sud na strani 8, u poslednjem stavu i na strani 9, u prvom stavu obrazloženja presude naveo da je način izvršenja krivičnog dela, pored ostalih dokaza, utvrdio i čitanjem fotokopije fono zapisa telefonskih razgovora po naredbi istražnog sudije Opštinskog suda u Rumi Kri 129/02 od 29.05.2002. godine. Međutim, iz daljih navoda obrazloženja presude (na strani 10, 7 stav), proizlazi da je na osnovu ovog dokaza sud samo utvrdio da je između okrivljenog Dalibora Minjin i oštećenog postojala telefonska komunikacija ali i nikakve druge činjenice u vezi izvršenja krivičnog dela što, po nalaženju ovog suda ukazuje da sama sadržina prepisa navedenih „fono zapisa“ nije korišćena kao dokaz ni u drugostepenom postupku, zbog čega su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog da se na navedenom dokazu zasniva presuda ocenjeni kao neosnovani.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, učinjena je i time što je Apelacioni sud u Novom Sadu u zapisniku o glavnom pretresu održanom dana 22.12.2016. godine naveo da vrši uvid u „sve izvedene dokaze koji su izvedeni od strane prvostepenog suda na glavnom pretresu od 07.09.2015. godine koji su konstatovani na stranama 1903, 1904 i 1905 K spisa, međutim, kako 07.09.2015. godine, glavni pretres pred prvostepenim sudom nije održan to navedenog dana nikakvi dokazi nisu izvođeni od strane prvostepenog suda pa samim tim iste nije mogao da izvede ni drugostepeni sud, niti da na osnovu njih utvrđuje činjenično stanje.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane. Ovo stoga, jer Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u zapisniku o pretresu održanom pred Apelacionim sudom u Novom Sadu dana 22.12.2016. godine, učinjena očigledna greška u pisanju datuma, time što je navedeno da sud vrši uvid u dokaze izvedene na glavnom pretresu održanom pred prvostepenim sudom dana 07.09.2015. godine, umesto dana 07.07.2015. godine kada je glavni pretres održan pred prvostepenim sudom, pri čemu se na stranama 1903, 1904, 1905 K spisa predmeta koje su citirane prilikom izvođenja dokaza pred Apelacionim sudom u Novom Sadu nalaze dokazi u koje je drugostepeni sud izvršio uvid, a koji su od strane prvostepenog suda izvedeni u dokaznom postupku na glavnom pretresu od 07.07.2015. godine. Sledstveno tome, a nasuprot navodima zahteva navedeni dokazi su izvedeni na glavnom pretresu, pred drugostepenim sudom i na istima se presuda može zasnivati.

Nadalje, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog navodi se da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se sudska odluka ne može zasnivati i to na „spisku serijskih brojeva novčanica dobijenih od oštećenog VV u cilju postavljanja krim tehničke klopke od 10.06.2002. godine, jer Zakonik o krivičnom postupku, takav dokument ne poznaje kao dokaz, imajući pritom u vidu da zapisnik o uviđaju od 02.06.2002. godine, ne pominje nikakve novčanice, već SUP Sremska Mitrovica osam dana nakon uviđaja dostavlja u spise predmeta navedeni spisak.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva ne ukazuje da je navedeni spisak serijskih brojeva novčanica koje su pripadale oštećenom i koje su prethodno fotografisane od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a Sremska Mitrovica, nezakonit dokaz po formi ili po načinu pribavljanja već osporava njegovu dokaznu vrednost i na taj način pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja koje ne može biti predmet ispitivanja povodom istaknute povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Dalibora Minjina u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je Apelacioni javni tužilac izmenio optužnicu u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnog dela, tako što je radnje okrivljenog opisane u dispozitivu optuženog akta, pravno kvalifikovao kao krivično delo iznude u pokušaju iz člana 180. stav 2. KZ RS u vezi člana 19. i člana 22. OKZ (za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom), izostavljajući element bića tog krivičnog dela – da je izrečena pretnja ozbiljna, bez kog elementa navedenog krivično delo ne postoji, jer se prema članu 180. KZ RS, krivično delo iznuda ne može izvršiti upućivanjem obične pretnje. Sledstveno iznetom, prema stavu branioca, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo po zakonu, čime je na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, jer činjenični opis radnje izvršenja okrivljenog Dalibora Minjina, dat u izreci drugostepene presude sadrži opis pretnji koje je okrivljeni u periodu od 01.05.2002. godine do 02.06.2002. godine u više navrata uputio oštećenom VV i to: dana 01.05.2002. godine, zahtevao od oštećenog da mu na ime „reketa“ preda iznos od 300.000 DEM govoreći mu da će mu sravniti sa zemljom pumpu i porodičnu kuću i da će mu pobiti porodicu, pa pošto oštećeni nije pristao na takav zahtev okrivljenog usledio je događaj od 04.05.2002. godine (kada je na benzinskoj pumpi u vlasništvu oštećenog upotrebljena eksplozivna naprava), nakon čega je oštećenog telefonom pozvao nepoznat muškarac, rekavši mu: „Da li ti je i ovo dosta ili treba da idemo dalje?“, a okrivljeni je ponovo telefonom zvao oštećenog zahtevajući od istog da spremi novac i da mu plati za višegodišnji reket, da ga je zatim ponovo više puta telefonom pozivao i nakon događaja od 29.05.2002. godine (kada su na upravnu zgradu preduzeća oštećenog ispaljena dva projektila iz ručnog bacača), rekavši mu da je to poslednje upozorenje ako ne plati „reket“, a potom ga 02.06.2002. godine pozvao i pretio mu da dolazi po novac na benzinsku pumpu, te mu se prilikom kritičnog događaja kada je naoružan došao na lice mesta zajedno sa okrivljenima AA i BB, obratio rečima: „Nemam ja šta da idem gore, donesi mi novac, nemoj nešto da mi smeštaš, ... ti majku i sve ću ti pobiti“.

Da su navedene pretnje bile ozbiljne što predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela iz člana 180. stav 2. KZ RS proizlazi iz njihove sadržine i načina na koje su iste bile upućene oštećenom – radilo se o pretnjama da će se napasti na život i telo oštećenog i njegove porodice, odnosno da će se uništiti njegova imovina – porodična kuća i benzinska pumpa, a prilikom događaja 02.06.2002. godine iste su bile upućene uz upotrebu vatrenog oružja, tako da su navedene pretnje opisane u radnji izvršenja krivičnog dela po oceni ovoga suda, očigledno bile podobne da oštećenog prinude da učini nešto na štetu svoje imovine, odnosno imale karakter ozbiljne pretnje.

Kod napred iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da to što činjenični opis radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela dat u izreci drugostepene presude ne sadrži zakonski izraz – da se radi o ozbiljnim pretnjama koje je okrivljeni primenio prema oštećenom u cilju da ga prinudi da nešto učini na štetu svoje imovine, ne upućuje na zaključak da u konkretnom slučaju ne postoji navedeno zakonsko obeležje krivičnog dela iz člana 180. stav 2. KZ RS, pa su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog pravnosnažna presuda neosnovano pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, time što u izreci drugostepene presude nije označeno iz koje radnje okrivljenog proizlazi da je krivično delo pokušano, pri čemu se iz navoda izreke zaključuje da oštećeni nije pokušao da preda novac okrivljenom, da okrivljeni nije pokušao da uzme novac od oštećenog koji isti nije ni imao u svojoj državini da bi okrivljeni mogao da pokuša da ga uzme. Dakle, prema navodima zahteva dana 02.06.2002. godine, prema izreci pravnosnažne presude okrivljeni nije uputio pretnju oštećenom, niti je oštećeni preduzeo bilo kakvu radnju na štetu svoje imovine što proizlazi iz činjeničnog stanja utvrđenog pred drugostepenim sudom. Zaključak da se u konkretnom slučaju ne može raditi o pokušaju izvršenja predmetnog krivičnog dela, prema navodima zahteva, proizlazi iz izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja i to da niko od policajaca koji su učestvovali u akciji hapšenja toga dana nisu videli nikakav novac, već samo da im je oštećeni pokazivao neku kovertu ali ne i njen sadržaj.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima, iako se u zahtevu formalno poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ukazuje da je izreka presude nerazumljiva što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i istovremeno iznosi svoje činjenične zaključke u pogledu preduzimanja inkriminisanih radnji od strane okrivljenog – upućivanja ozbiljnih pretnji oštećenom u cilju da istog prinudi na predaju novca i u vezi sa tim postojanja pokušaja predmetnog krivičnog dela koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zbog čega branilac okrivljenog iako formalno ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, i osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je drugostepeni sud povredio zakon i to: odredbu člana 409. ZKP, jer nije mogao da razmatra izmenjenu optužnicu koja je podneta pre otvaranja glavnog pretresa; zatim odredbu člana 409. stav 3. ZKP, time što okrivljenom i njegovom braniocu nakon izmene optužnice nije ostavio dovoljno vremena za pripremanje odbrane, kao i odredbu člana 349. stav 4. ZKP, jer nije pozvao okrivljenog da se izjasni o izmenjenoj optužnici.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac dalje navodi da oštećeni ni u jednom svom iskazu nije naveo da mu je okrivljeni upućivao pretnje označene u izreci pravnosnažne presude, te da iz listinga telefonske komunikacije između okrivljenog i oštećenog ne proizlazi da je okrivljeni tokom celog meseca maja 2002. godine telefonom pozivao oštećenog što nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju, kojim navodima branilaca okrivljenog pravnosnažnu presudu pobija zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u vezi sa pretnjama koje je okrivljeni upućivao oštećenom.

Kako član 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, člana 409. i člana 349. stav 4. ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja je dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Međutim, imajući u vidu da branilac u zahtevu ne konkretizuje ovaj razlog pobijanja pravnosnažne presude i da je Vrhovni kasacioni sud u smislu člana 489. stav 1. ZKP, prilikom odlučivanja o zahtevu vezan razlozima, delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, nije ovlašćen da po službenoj dužnosti tumači zahtev i ocenjuje u čemu se sastoji povreda zakona na koju se branilac poziva, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                              Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić