Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1 235/24 od 08.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Nebojše Jančića i presuda Osnovnog suda u Vršcu 6.K. 338/23 od 25.06.2024. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Nebojša Jančić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo za koje je oglašen krivim ili da ukine pobijane presude ili samo drugostepenu presudu, a spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, s tim da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem. Branilac je u podnetom zahtevu predložio da Vrhovni sud, u smislu člana 488. stav 3. ZKP, izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i povredu zakona člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, s obzirom da je sud u izreci presude naveo vrstu i kvalifikaciju lake telesne povrede, kakva nije bila navedena u dispozitivu privatne tužbe, koja u toku trajanja celog glavnog pretresa nije bila izmenjena u tom pogledu, kao i unošenjem u činjenični opis dispozitiva presude subjektivnih elemenata koji nisu navedeni u privatnoj tužbi, a koji su neophodni za postojanje oba krivična dela, na koji način je, po navodima branioca, učinjeno prekoračenje optužbe.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici – privatnoj tužbi.

Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojom se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u dispozitivu privatne tužbe navedeno da je okrivljeni nakon izgovorene uvrede „..pesnicom desne ruke snažno udario privatnu tužilju u predelu leve jagodične kosti...Privatna tužilja je usled primljenog udarca pesnicom od strane okrivljenog zadobila lake telesne povrede: površnu povredu poglavine i uganuće vratne kičme konstatovane u izveštajima lekara specijaliste Opšte bolnice Vršac od ...2023. godine...pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

U izreci prvostepene presude navedeno je „okrivljeni nakon izrečene uvrede pesnicom desne ruke snažno udario privatnu tužilju u predelu leve jagodične kosti, čime joj je naneo laku telesnu povredu – krvni podliv u predelu leve jagodične regije promera oko 2cm, pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe (privatne tužbe) i presude. U pogledu subjektivnih elemenata ne stoje navodi zahteva da je sud uneo u izreku pravnosnažne presude subjektivne elemente, kako to branilac pogrešno navodi, s obzirom da je izreka pravnosnažne presude u tom delu identična sa dispozitivom privatne tužbe. Sa druge strane u pogledu objektivnog identiteta, iako stoji činjenica da je sud u izreci presude precizirao telesne povrede koje je privatna tužilja pretrpela, na taj način sud nije prekoračio optužbu, već je samo činjenično stanje upodobio izvedenim dokazima.

Osim toga, činjenica da je sud dodao u izreku presude da je okrivljeni tom prilikom postupao u uračunljivom stanju, nije izvršeno prekoračenje optužbe, s obzirom da se uračunljivost pretpostavlja, a nije osporena na glavnom pretresu, te su suprotni navodi branioca iz podnetog zahteva, ocenjeni kao neosnovani.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice i ista krivična dela za koja je okrivljeni optužen, ocenjeni su kao neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored toga, branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer izreka prvostepene presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje delo je okrivljeni oglašen krivim. Tome u prilog branilac navodi da je prvostepeni sud okrivljenog oglasio krivim za krivično delo uvreda, a da u radnji izvršenja nije opisan oblik vinosti, te da li je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem, niti se može zaključiti da je privatna tužilja uopšte izgovorenim rečima uvređena, niti je navedeno da li je istu radnju okrivljeni preduzeo u nameri omalovažavanja privatne tužilje, pa izreka ne sadrži ni subjektivna obeležja, niti posledicu ovog krivičnog dela, pri čemu je postojala i neotklonjiva pravna zabluda jer isti nije znao da je njegovo ponašanje kažnjivo s obzirom na njegovu životnu dob i školsku spremu i postupao je u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Takođe, branilac navodi da je ista povreda zakona učinjena i u odnosu na krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. Krivičnog zakonika, koje je izvršeno iz nehata, s obzirom da nehatno postupanje pri izvršenju ovog krivičnog dela nije kažnjivo, a osim toga oba krivična dela za koja je okrivljeni oglašen krivim nisu krivična dela, jer se radi o delu malog značaja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane i nalazi da su, suprotno navodima iznetim u zahtevu za zaštitu zakonitosti, u činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude označene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a za koja je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom. U izreci prvostepene presude označene su objektivne okolnosti u odnosu na obe radnje izvršenja krivičnih dela, u konkretnom slučaju i u odnosu na radnju izvršenja koja se sastoji u uvredi oštećene – privatne tužilje i nanošenju lake telesne povrede, na taj način što je okrivljeni „nakon rasprave sa pritvatnom tužiljom oko prodajnog mesta, istoj prišao, uneo joj se u lice i rekao: „k... matora“, nakon čega je...pesnicom desne ruke snažno udario privatnu tužilju u predelu leve jagodične kosti, čime joj je naneo laku telesnu povredu-krvni podliv u predelu leve jagodične regije promera oko 2 cm..“ a koje reči objektivno predstavljaju uvredu, odnosno izjavu omalovažavanja privatne tužilje i nepoštovanje njenog dostojanstva, koje su kod privatne tužilje izazvale osećaj uvređenosti, a tako i subjektivne okolnosti („sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, uvredio i lako telesno povredio privatnu tužilju... pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“).

Vrhovni sud ukazuje da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog i u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izržavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, a što nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu našli.

Neosnovano je i isticanje branioca da je okrivljeni postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi.

Naime, članom 29. stav 1. KZ, propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi, a stavom 2. istog člana propisano je da je pravna zabluda neotklonjiva, ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci, u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i njegove zabranjenosti, a čije izvršenje je hteo, oštećenu uvredio rečima „k... matora“ i udario je pesnicom u predelu jagodične kosti i naneo joj laku telesnu povredu, te iz izreke pobijane presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav. 1 KZ, za koja je okrivljeni oglašen krivim i to kako objektivna, koja se tiču radnje izvršenja, tako i subjektivna koja se tiču umišljaja i svesti o zabranjenosti dela, a tokom postupka nije utvrđeno postojanje neotklonjive pravne zablude, pa su suprotni navodi zahteva ocenjeni kao neosnovani.

Osim toga, branilac okrivljenog navodi da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja s obzirom da je okrivljeni postupao sa nehatom i da nije celishodno da bude kažnjen.

Po stavu Vrhovnog suda izneti navodi su neosnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 18. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“ br. 94/16 koji se primenjuje od 01.06.2017. godine) u stavu 1. propisano je da nije krivično delo ono koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja, a u stavu 2. da je delo malog značaja ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.

U ovom slučaju, u odnosu na krivična dela za koja je okrivljeni AA optužen i osuđen pobijanom presudom-krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a imajući u vidu opis radnji izvršenja krivičnih dela, po stavu Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta propisanog članom 18. Krivičnog zakonika. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju stepen krivice visok, s obzirom da su oba krivična dela izvršena sa direktnim umišljajem, to prvi uslov iz stava 2. člana 18. KZ nije ispunjen. Takođe, nije ispunjen ni uslov iz stava 2. člana 18. KZ u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč, između ostalog, o pokušaju krivičnog dela, a u konkretnom slučaju, kako to proizilazi iz izreke presude, okrivljeni je oštećenu-privatnu tužilju uvredio i lako telesno povredio, pa nema sumnje da su nastupile štetne posledice po pasivnog subjekta-lica koje je okrivljeni uvredio i lako telesno povredio. Pri tome, pitanje neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica, sud ceni sa stanovišta ugroženosti ili stepena povređivanja zaštitnog dobra. Na kraju, imajući u vidu krivična dela o kojima se radi, stepen krivice, intenzitet štetnih posledica po zaštitni objekat dela, nema sumnje da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno „suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“, zahteva izricanje krivične sankcije, u konkretnom slučaju, iz čega proizlazi da nije ispunjen ni treći navedeni neophodni uslov iz člana 18. stav 2. Krivičnog zakonika, pa po stavu Vrhovnog suda, u konretnom slučaju, nema uslova za primenu instituta „delo malog značaja“ iz člana 18. Krivičnog zakonika.

Shodno iznetom, suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni su kao neosnovani.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije koji garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, kao i odredba člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su učinjene zbog činjenice da se protiv okrivljenog istovremeno, povodom istog životnog događaja, vodi prekršajni postupak pred Prekršajnim sudom u Vršcu 2Pr. 1863/23, za prekršaj iz člana 9. stav 2. Zakona o javnom redu i miru, koji nije obustavljen, s tim da branilac u podnetom zahtevu ne ukazuje da li je predmetni postupak okončan, te da li postoji meritorna odluka i da li je u pitanju pravnosnažno presuđena stvar.

Kako se iz izloženih navoda zahteva ne može utvrditi da je prekršajni postupak koji se protiv okrivljenog vodi zbog istog životnog događaja pravnosnažno okončan, a imajući u vidu odredbu člana 484. ZKP, kojom je propisana obaveza navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti ne samo razloga za njegovo podnošenje, već i obrazloženje u čemu se povreda zakona konkretno sastoji, te da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP, Vrhovni sud kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja i da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, Vrhovni sud je podneti zahtev u ovom delu odbacio, jer nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci ove presude shodno članu 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP.

Zapisničar – savetnik                                                                                                            Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković