Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1 159/24 od 07.11.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog AA, advokat Mihailo Pavlović, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, dok iz obrazloženja zahteva proizlazi da presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine pobijane presude, a predmet vrati na ponovni postupak, kao i da u smislu člana 488. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude i plati troškove okrivljenom na ime sastava žalbe, sastava zahteva za zaštitu zakonitosti, kao i na ime takse za žalbu i zahteva, sve sa zateznom zakonskom kamatom u iznosima navedenim u zahtevu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je, nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac ističe da okrivljeni nije imao nameru omalovažavanja jer je, prilikom davanja iskaza u svojstvu oštećenog u drugom predmetu, postupao u odbrani opravdanih prava i interesa. S tim u vezi navodi da optužba ne sadrži bitno obeležje - subjektivni element bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, pa je okrivljenog trebalo osloboditi primenom odredbe člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika. Branilac u zahtevu daje svoj kontekst, analizu i značenje navedenih reči i ističe da oštećena nije bila prisutna prilikom davanja iskaza okrivljenog pred javnim tužiocem u drugom postupku, te navedene reči nisu izgovorene pred privatnom tužiljom, te se moglo raditi jedino o kleveti, koje krivično delo je dekriminalizovano.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su, po nalaženju ovog suda, neosnovani.

Krivično delo uvreda iz člana 170 stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugoga.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog AA datom u izreci prvostepene presude, navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja (...uvredio privatnu tužilju BB dok je davao iskaz kao svedok – oštećeni u Osnovnom javnom tužilaštvu u Mionici u predmetu Kt 296/23, tako što je na pitanje branioca o tome zbog čega je, po mišljenju ovde okrivljenog, privatna tužilja koja je supruga VV....koji je osumnjičeni u tom predmetu, dozivala u pomoć....okrivljeni je izjavio sledeće: „Po mojoj proceni supruga osumnjičenog je jedna glupa osoba i zbog te njene gluposti došlo je i do ovog problema“), tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Samim tim, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu člana 439 tačka 2 ZKP navodima u kojima daje sopstvenu analizu utvrđenog činjeničnog stanja i izvodi zaključak da se u konkretnoj situaciji može raditi o kleveti, koja ne predstavlja krivično delo, pa je okrivljenog trebalo osloboditi po tom osnovu. Osim toga, branilac okrivljenog, navodima da se presuda zasniva na nezakonitom dokazu, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ali u suštini daje sopstvenu analizu činjenica na koji način je privatna tužilja saznala za izjavu datu u drugom postupku, a koja sadrži inkriminisane reči, te po oceni ovog suda, ovakvim navodima branilac u suštini ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, isticanjem da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje. Pored toga branilac smatra da sud nije dao razloge o odlučnim činjenicama čime ukazuje povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branilac ističe i povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, navodima da je sud pogrešno odmerio krivičnu sankciju, koja je, obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, previsoko odmerena.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizlazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva nižestepene presude pobija zbog povrede odredaba člana 440. ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, a koje povrede ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je postupanjem suda povređen član 32., član 36. i član 46. Ustava Republike Srbije, čime u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava ili osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, u odnosu na navedenu povredu, zahtev odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Bojana Paunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković