Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pobijanih rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da je nižestepenim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer je pravnosnažnim rešenjem „proizvoljno dat paricioni rok od čakk 60 dana za isplatu troškova, iako ni ZKP, ni bilo koji pozitivni propis ne predviđa taj rok“.

Ovi navodi zahteva nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani.

Pitanje troškova krivičnog postupka je uređeno u glavi XIII ZKP, članovima 261. do 268. ZKP, iz kojih jasno proizlazi da ZKP ne poznaje zakonski rok u kome se može dobrovoljno izvršiti utvrđena obaveza o plaćanju troškova krivičnog postupka, odnosno ni za jednu stranu u krivičnom postupku nije utvrđen paricioni rok za realizaciju plaćanja troškova krivičnog postupka.

Nadalje, nadležnost Visokog saveta sudstva je, pored ostalog, i da donosi Zaključke u pogledu svoje nadležnosti, samim tim i u pogledu budžeta za rad sudova.

Odluka suda, kojom se određuje rok od 60 dana za isplatu troškova krivičnog postupka, u skladu je sa zaključkom VSS broj 06-00-44/2015-01 od 22.09.2015. godine, kojim je preporučeno da sudovi prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka naznače da se usvojeni iznos troškova, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda, uplate u roku od 60 dana od dana pravnosnažnosti odluke, a istovremeno je i u skladu sa odredbama 261 – 268. ZKP, jer nijedna od navedenih odredbi ne propisuje rok za dobrovoljno izvršenje obaveza u pogledu troškova krivičnog postupka, već ostavlja sudu da u svojoj odluci odredi navedeni rok.

Stoga je zahtev u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi člana 261, 265. i 268. ZKP, branilac okrivljenog AA – advokat Nemanja Srzentić, u podnetom zahtevu navodi i da prvostepenim rešenjem braniocu okrivljenog nisu prihvaćeni troškovi krivičnog postupka na ime sastava ukupno 9 podnesaka, sa obrazloženjem da se „ nisu odnosila na preduzimanje procesnih radnji koje su bile nužne i neophodne“, kao i da je sud odbio da dosudi troškove na ime 11 od ukupno 13 razgovora u pritvoru, na koji način je učinio navedenu povredu zakona.

Kako ovim navodima zahteva branilac osporava način obračuna i visinu nagrade u vezi troškova na ime 11 poseta okrivljenom u pritvoru i polemiše sa zaključkom nižestepenih sudova da se devet podnesaka ne može smatrati nužnim i neophodnim, dakle u suštini se osporavaju činjenični zaključci suda u pogledu nužnosti i neophodnosti troškova i ukazuje na povredu člana 440. ZKP, zbog koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to se Vrhovni sud u ocenu ovih navoda nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni sud doneo je odluku kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                  Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković